Srpski književni glasnik

928 Сгпски Књижевни Гласник.

— све ме то скупа нагнало да опет једном напустим мекушачки живот, на који ме осудише немилосне прилике.

Осјетио сам нову силну, неминовну жељу да опет обађем „гробље из којега се рађа живот“, и ево ме поново на путу к Вјечноме Граду.

Рим, 2 јуна, 191. ·

Ако ишта може да у духу зближи два сродна бића која је судба раставила у простору, то је зацијело повратак и борављење у мјестима која су се раније скупа обилазила, па посматрање живих и мртвих ствари у којима су наше -очи некад заједнички уживале. На дугом путу из Јакина у Рим, пролазећи кроз планинске крајеве које смо отраг петнаест година заједно пропутовали, што сам друго знао, што ли могао радити, но једино у прошлост гледати, стварајући пред. собом слику ондашњих прилика и оживљавајући у себи разне утиске што их заједно имасмо на оном нашем незаборавном „Моуаве а Суеге“ >

Човјечје око — рекао је један оглашени сликар — то је дивна справа за дестилацију, којој је средишњи казан људски мозак. Али кемијска справа, колико год савршена била,

не даје опет сама собом добра кемичара. То сам ја најбоље.

осјетио, пролазећи кроз пусте, ма да у својој запуштености живописне предјеле, на домаку Вјечнога Града. Толико спомињана „сатраспа гошапа“ — та класична пустара усред најпитомије људске насеобине — није могла да ме загрије и одушеви као онда, кад сам је, госпођо, посматрао у вашем друштву, а под свјежом импресијом тек прочитаних бесмртних страница Шатобрианових Мученика. Суморни крајеви, преко којих жељезница јури, нијесу доиста налик на оне бујне и зелене ливаде по којима су некад поигравала ждребад и преживала бијела стада, за којима се Хорације тако радо обзирао, путујући у носиљци ка своме тибурском љетниковцу! Данас по тим пустим пољима шврљају зецеви и гладне лисице. Човјек по њима узалуд погледом тражи слику

људског живота и људске провртности; опустошена ледина

је тек на махове покривена самониклим дрвећем, које из земље“ ниче и на њој труне по самој сили природног нагона. Али_ је том паргзитном рашћу намијењена опет зато једна велика.

+ АИ Та

4