Srpski književni glasnik
ВЕЧЕ ПРАЗНИЧКОГ ДАНА. 33
Мук н тишина све је, сав мирује
св'јет, и нико о њима не прича.
У младој доби мојој, кад се чека
са жудњом празник, па када је прош'о
ја тужаан бдијућ узглавље сам стиск о,
и усред ноћи једна пјесма што се
по стазам чула замират полако,
већ тада, тако стезала ми срце.
Ђакомо ЛЕОПАРДИ. „(Превео с талијанског Ј. Миличић,)
БАВСЛДРА ЈЕО СР.
Увјек ми бјеше овај стрм бр'јег мио, м ова шума што с толике стране до хоризонта скрајњег видик пр јечи. Ал' сједећ', мотрећ, иза ње у мисли
· стварам бескрајне просторе, а шутње_ надљудске, и мир најдубљи; да срце готово стрепи. А како глас вјетра чујем гдје шушти у овоме грању, бескрајну ову шутњу упоредим са овим гласом: и сјетим се вјечног, и мртвих доба, а садашњост живи и глас њезин. Тако у овоме бескрају моја утапа се мисо; и слатко ми је страдат у том мору.
| Ђакомо ЛЕОПАРДИ. (Превео « талијаиског Ј. Миличић.)
ЈЕДНА КРИТИЧКА АНАЛИЗА.
Међу стварима које у мом предговору Аншологији новије србске лирике нису могле увек бити и доказане, налази се и ова. Говорећи о вариантама извесних песама, рекао сам:
„У случајевима где је било више версија од једне песме, 8