Srpski književni glasnik

| ђ. фи

· грохот смеја је тукао из раздраженог песника. — То је лудост

који си у строфама бисер крунио и крв цедио, животе д

траву гмизати, и по води пливати, и главом пузити, и репу стојати!...

Нешто га је зауставило на пречац. Жена, бледа, са др тавим уснама, које имају људи кад истину казују, говорила | тоном праведника: ~

— Погледај горе. У свод неба ти кажем да гледаш. Там је Бог, тамо су анђели, тамо су мисли, тамо су орлови и кондори. Бог и анђели су бесмртни, а мисли и тице су у ви сини док им смрт не дође. А кад им смрт дође, мислима орловима, они издишу лепршајући у ваздуху, а лешине њихов падају на земљу и у море. 3

— Погледај сад море. Мирна, мекана, плава његова пучина је исто тако смртоносна као и плави свод неба. Али море мртваце своје не баца! У себе их прима и у себи их чува. Све битке и све славе, народи и богатства, обородови и чежње свих времена спавају на дну мора! А с тим гробовима упоредо мирују и побацани гробови азура, светови орлов; И МИСЛИ. |

— Жена је као море, а човек је азурна струја висина. Плави ветар узнемири прса пучине и напуни их чежњом. Вода ожедни, таласи се на пут у висину дигну... Тада, азурна струја још једаред пољуби уздах дубина, полети, одлети, и, далеко, далеко одгоре побаца у пучину само мртваце своје.

— Жена је као море, а човек је азурни ветар висина..

— Шта је тог — хтео је човек подругљиво да се смеје. Шта ће те слике и те речи“ је ли то требала песма да буде.

глупост, безумље ! -

— Безумље, да. Слике су те дошле из талога душе моје, 4 као што су и песме твоје изашле из талога душе твоје. Безумље сам говорила, да бисмо се још једаред нашли. Јер човек – и жена се само у безумљу разумеју, само у талогу душа И живота сретају. 'Ћутиш и блед си. је ли да смо се опет нашли7 Као што смо се први пут нашли у твојим песмам У твом безумљу, раскалашни, дрски, лажљиви песниче!..