Srpski književni glasnik

Српски Књижевни Гласник. —

~

: ИЗ „ПОБЈЕДНИЧКИХ ПЈЕСАМА“, Св. П. | ВАПАЈ ИЗ ЋЕЛИЈЕ.

Ево два љета Мракоч несмиљени

У Мокоши ме држи спили влажној, У здуси смрадној, пљеснивој и лажној Вједурине што сва се крвљу пјени.

Од кужне тоње лице ми пожути, '“ Посиеди коса од отровна зрака; Мишића неста са мог тиела јака,

И ведра мисо поче да се мути.

Грозовит паук мрачнијех вјекова Вједурина ми крв из срца пије, Очаја кљуном по мозгу ми рије, Прошлости ноћи та још жива сова.

Оног што бијах авет сам и сјена, Као да живим у подземну свиету, Гдје вриеме вјечно склопи крила лету, Смрзнутом струјом стаде вјечна миена.

оде Гдје дан је сличан ноћи, а дан дану, = Гдје могу доприет' само виести биеде, Гдје звиери уче како да ме једе, У духа пљују и тиела ми храну.

Гдје смрзава се и тиело и душа,

Без божјег сунца и без сунца наде; Гдје гадна вјешт ми уму вријеме краде, Плодове мисли гута адска тмуша.

Гдје никад сунца не допире зрака, Цјеловом да ми благослови тиело, Да насмиеши се божје лице биело . У овом бездну очаја и мрака.

~

О Сунце, свега најбољи: љекару, О свег што живи оче, хранитељу; Цвиећа љепоте шћедри стваратељу, Што љубав цвиећа развијаш у шару;

ко