Srpski književni glasnik

i Јован Скерлић. 37

у складу или у опреци с критичаревим политичким или мо_ ралним Верујем. Тако су постале његове критике о Ракићу, | коме је пребацивао његов песимизам, који је једно од најот__ менијих песничких расположења, од Теогнида до Леопардија; | о Милораду Митровићу, који је испао знатан песник зато што је сарађивао у Звезди за време реакције; — о Абрашевићу, чије су песме биле лепе зато што им је писац био социалист;

_ — о Милораду Петровићу; чије су песме биле лепе поглавито

“зато што су „здраве.“ Тако је Скерлић учинио и своју нај-

крупнију критичарску погрешку — у огледу о Л. Лазаревићу

“и у оцени тога чистог песника и врло великог уметника у

Исшорији нове српске књижевносши. Горски Вијенац и Приповешке Л. Лазаревића, песнички и уметнички говорећи, најбоља су и најсавршенија дела у нашој песничкој књижевности. Скерлић је то врло лепо видео и рекао за Његоша. Што Лазаревићу није дао његов високи ред, томе није крива не_ довољна критичарска осетљивост (песничку и драматичну јачину Лазаревићевих прича осећали су и много наивнији читаоци); — није криво ни оно мало, тако мало, „моралисања“

Е, Лазаревићевог, онај „Зеленбаћ“ кога је приповедач, ради

„поетске правде“, осудио да „туца камен“ на крају приче Први

_ пуш с оцем на јушрење; — није крив ни недостатак пажње

за или цене коју треба дати умешничкој разради у песничком

e делу; — но је крив „консерватизам“, „патриархалност“ Ла-

___BapepBuheBa, H OHaj радикалски учитељ у Школској икони, кога Скерлић Лазаревићу није могао опростити, и не знајући да му њега не опрашта. ја сам нешто оштрије редиговао ову последњу замерку, али је извесно да су Скерлићеве погрешке из овог последњег узрока најкрупније.

, Нзјзад, потпуности и помена ради, додаћу да је Скерлићу _ понекад сметало и то што је радио сувише брзо. Њему је пребачено да нема „акрибије“; (реч је ружна у сваком другом _ тексту осим грчког, на среди између „актинија“ и „краба“,

_ али значи лепу ствар: савршену тачност и чистоту у раду,

| · савршенство до последњих појединости.) Њему су то преба-

| · цивали људи који за акрибију знају од свога наставника, и

_ мисле, у осталом, да се акрибија састоји само у тачном испи-

– сивању цифара и преписивању натписа, а да иначе допушта и

незнање, и ситну памет, и лакоумност, и најкривље посматрање

ои тумачење чињеница. Скерлић је, међутим, имао памети и

Веи