Srpski književni glasnik

38 Српски Књижевни Гласник. Ани ока и савесности толико да их и другоме продаје; — али је тачно да акрибије, у филолошком смислу речи, није имао довољно, — или да бар није имао довољно ситне акрибије,

која је, наравно, такође лепа и корисна. За акрибију, за тачно посматрање и одржавање ситних разлика, треба између осталога и времена; то јест лаганог, сталоженог рада; хитња је не само неелегантна (по енглеској пословици), но је и непријатељ тачном и танком раду. Скерлић, радећи брзо, није покојипут стизао да добро види ни оно што су много мањи могли видети; захуктан, с пуним наручјем послова, он за акрибију није имао потребног времена, није за њу стекао навику, или се чак може рећи да је изгубио. То су узроци грешењу Скерлићевом, где га је и у колико га је било. — | Па ипак, сви ти узроци заједно, ма како да су моћни сваки по себи, тако су мало омели тачност његова суда! И ништа тако не сведочи о правилној памети његовој и његовом критичарском дару као та околност да је поред речених ограничења и свих неповољних услова, са својим сувише активним темпераментом, посреди борбе, с „наклоностима радикалским,“ и брзо радећи, Скерлић остао један од критичара који су најмање грешили — рачунајући ту и наше и стране критичаре. ја нећу овде наводити имена страних критичара на које мислим, зато што се људи код нас уплаше чим чују неко страно име; али ко уме да пореди и поредећи цени, тај зна да је ово што сам о Скерлићу рекао, тачно. Узмите и оне његове критике које вам по чему било изгледају нетачне, па пошто их прочитате, прочитајте поново и дело о коме су писане, и изненадићете се кад видите колико у њима има тачних и проникљивих опажања. Узмите, примера ради, његову оцену Степана Љубише у Историји нове српске књижевности, која, по утиску који оставља, можда није довољно праведна према том ј|езгровитом и духовитом писцу; али ћете видети · са каквом су критичком увиђавношћу разабране неке његове мање уочљиве особине. Укратко, и као што је горе речено: пребројте и измерише Скерлићеве погрешке, и упоредите их а с погрешкама других критичара, и видећете да су и количином и величином незнатне. Ни у тим погрешкама Скерлић није био никад тврдоглав (опет с изузетком оцене о Л. Лазаревићу), — тако различно