Srpski književni glasnik

Јован Скерлић. | | O 39

од многих других критичара, који претпостављају остати целог века погрешног мишљења но у једном тренутку признати своју заблуду, у којих је сујета јача од љубави према истини, јер истину не воле искрено, јер не знају њену лепоту, ни њену „рентабилност“, — да, рентабилност. Нико није био приступачнији разлогу и критици но Скерлић. Ја то знам из свога личног искуства с њим, и навешћу два три примера који су томе значајни докази. Ми смо ретко имали разговора о његовим радовима пре но што су били објављени; он је био врло лепо и право скроман, и није се много занимао собом, нити је друге собом занимао; али смо имали такав разговор једном, пред објаву његове Исшорије нове српске књижевносши (у скраћеном издању). У том разговору, ја сам га, између осталога, упитао да ли је у одељак о критици унео Светомира Николајевића и Марка Цара“ Он ми је одговорио да није, и дао ми је за то своје разлоге. Ja се нисам сложио са њим, и поменуо сам му разлоге „за“. Листићи Светомира Николајевића, ако сведоче да писац нема сопственога суда, огледи су пуни занимљивих података, писани с извесним, не незнатним стилистичким даром, израђени после озбиљнијег читања о предметима о којима су писани, и у своје доба су знатно цењени, што значи да су у своје доба били међу најбољим. Марка Цара Моје Симпашије, и ако пуне позајмица, сведоче о искреној љубави према књижевности, о пријемљивости пишчевој за лепоту, и писане су течно и занимљиво, и читане су, и читају се данас, са задовољством. И један и други имају права на место у Историји нове српске књижевности. Скерлић се тим разлозима нешто опирао, и на томе се тај наш кратки разговор свршио. Али кад је књига изишла, и Светомир Николајевић и Марко Цар добили су места у књизи.

Исти је случај био и са Светиславом Стефановићем. Могу још овде додати, јер ми је ствар позната, да је параграф о Светиславу Стефановићу био написан још за поменуто школско, скраћено издање; и само журба око последњих табака и слагачева непажња били су узрок те је из малог издања _ изостављен тај параграф, који је доцније штампан у великом издању. И кад је погрешио, Скерлић је био готов, на најмањи подстрек, да поправи своју погрешку, да савлада своја лична 4 – осећања, и кад су била јако пробуђена. Он је волео истину. Кад се тако десило да се погрешка више, или бар за тај