Srpski književni glasnik

566 Српски Књижевни Гласник.

њм—————

Сва чаршија заједно нема срца колико ја. Ево, пре- | стојник је запријетио и ви ћете је сви оставити. А за сто форинти ви би је и у фалаке везали. Али Ћоркан јок! Погинућу, ње не дам. Цар да је, не смије дирнути у њу!

Дахће од сипње и узбуђења. Газде се по мало смију, по мало и слушају. |

Других вечери он заборавља себе потпуно и прича само | о Швабици или се сјећа мртвих и плаче љуто као да су јуче помрли.

бијесним пијанкама које само чекају да вече падне и распа- | љују се саме од себе и повлаче све за собом. Сва касаба. | пије. Неки дућани се никако не отварају. Док, једно предвече, · неко не пронесе глас да је предстојник коначно наредио да комендија мора за двадесет и четири сата селити. || |

Управо тај дан је Ћоркан још у подне, док су сви спа- | | вали, изишао ван града и крај саме ријеке начинио колибицу | од ракитова грања. По подне је заклао јање и метнуо у воду | | лубенице и ракију и тако чекао газде. Први је дошао Авдага | | Сарач. ·

Зелена обала. Испод ногу им гргољи вода, а на коли- | бици се преко дана сасушило лишће па сваки час лагано. зашушти у вјетру који иде предвече. |

Скидоше запонце да замезете док дођу остали. Ћоркан једе а Авдага само мезети умачући овлажен кажипрст у со |

и једва дотичући сир. Пију одмерено. Запалише. Авдаги сукљај || дим из o |

#/ ||

рекли, онако, ево тије, твоја је, па чини с њом што хоћеш 7 = Море бит не би ништа. |

Mx?! Е, не бих је, чини ми се, дотако. Ето! Лажеш, пасји сине, сатро би је. | ol Смјешка се једва видљиво Авдага и пријети му главом. | | — E, не би, валахи, пошто сам жив! Болан, болан, ја. | "аспем, вако у вече, на Рагибеговој појати па сањам: она, |

ко на оној жици, стоји на једној нози, раширила руке, а | другом ногом само 'вако што чини.