Srpski književni glasnik

Ћоркан и Швабица. ·. | 567

| И ту Ћоркан испусти залогај из руке и показа дланом како играчица балансира ногом на жици. у — Аман! А ја се пробудим па све руком пипам сјено и фржеве у тавану. И дође ми нека жалост, чини ми се срце ми се оволико надуло. Док опет не заспем. | Дођоше газда Станоје и Коста Мутапчија и још неки. “ Управо је Сумбо отирао бркове и издухивао зурну да засвира, | кад стиже Пашо касапин и донесе глас да сутра у јутро мора. “да иде и комендија и Швабица. | Настаде забуна и шутња. Ћоркан је позеленио па само Г гледа од једног до другог. Газде отпочеше разговор, али он – никако не долази себи. У њему нешто дрхти таквом брзином “ да му одузима ријеч и снагу да се ичега сјети. Пресјекло га “по слабинама па не смије и не може да се макне, а лице му “ дошло непомично, устрашено и лудо. Морају да га гурају да Тим сјече месо и точи ракију. | Већ се хвата маглица изнад стрништа и ватра постаје _ јаснија. Сумбо засвира и на једном сви вриснуше у један _ глас. Авдага пије ракију из кавеног филџана и сваки час га Г празни и сваки час се куца. — Ешкуна, ешкуна! Осваја ноћ. Нико не говори о Швабици ни о предстој“ нику, него сваки час окину нову пјесму. Пију брзо. Вријеме _ пролази. | | Ћоркан сједи непомичан. Укочило га је па залуд пјева “и пије кад без престанка дрхти и чује сам себе, и како му “ глас пишти у ушима као бол.

У неко доба се угаси ватра. Разгарају се звијезде. Они “се кренуше у варош.

: Сваки час су посртали и дочекивали се на плотове који “су се увијали и праскали. Тако су ушли у град: Напред _ Сумбо свирајући без одушка танко високо, а за њим остали “ са вриском и галамом и тукући Ћоркана сваки час по : ћулаху.

Нека ноћ кад је касаба пјанцима тјесна. Јесење небо “ ниско, а звијезде крупне. и сваки час се круне и падају. ~ С тутњем им се примичу даљине и висине. Са вјетром и “шумом кога осјећају око себе и у себи, сваки сједињује свој глас, крупан, измјењен, силан и туђ. Пред снагом, пред