Srpski književni glasnik

За Дон Карлоса! 575.

— С господином Филипом, рођаком господина среског начелника.

„Ах да! помисли Г. де Пренест, рођак чије је умне поремећаје пристао да лечи доктор Харанко.“

фи ја сам доиста господин Филип.

Они се погледаше, доктор у све већој забуни, Оливје готов да прсне у смех.

— Па, сад вам је бољег могаде најзад да изусти Г. Харист.

— Много боље, рече Оливје. Видите, чак су ми допустили да мало изађем.

— Господин Харанко је вичан тим болестима, рече кукавни лекар.

„Ах! помисли Оливје, дирнут толиком скрушеношћу, да честита човека!“

— Имате здраво лепу кобилу, докторе, рече он, да промени разговор.

— Микета је доиста лепо живинче, рече Г. Харист, срећан и сам што може да окрене говор на другу страну Пре шест година само, није се бојала никаквога поређења с другим кобилама у овом крају. Али је почела да стари. Данас имам да тражим од ње да ме одвезе прилично далеко; сигурно ћу морати да је протрљам сам сламом при повратку.

— Идете далеко, докторе 7

— До Сарса, дванаест километара, на две миље од границе, рече Г. Харист. Због једног случаја шарлаха.

— Хоћете ли да ме поведете собом 7 запита (Оливје. Та шетња по чистом ваздуху врло би ми пријала...

„Увек ћу стићи и сувише рано за оно што ме чека овде“, помисли он. |

— Али врло радо, господине, рече доктор Харист, само...

— Самог

— Учинићете можда добро да понесете огртач. Ми се нећемо вратити пре четири сата, а тамо је хладно, због висине.

— Не чини ништа, рече Оливје, ја ћу поделити са вама овај лепи покривач.

Микета је каскала својим ситним, брзим и самовољним 'касом. Кад су прешли једну миљу, доктор Харист је већ почео да се поверава.