Srpski književni glasnik

574 Српски Књижевни Гласник. S: i | за Вилелеон, гласила је једна депеша, послана 15 децембра, с потписом Х. де Меркер.

Оливје се нервозно насмеја.

— Сви ови људи биће овде вечерас, промрмља он. ја сам радознао да знам шта ли ћу им ја моћи причати.

Он доведе мало у ред писаћи сто и прегледа неколико заосталих аката.

„Мени се доиста чини да не бих био сасвим рђав срески начелник“, помисли он, осмехнувши се горко.

Затим узе шешир и изађе. Он оде најпре у башту и удари алејом којом је видео да су шетали госпођица де Меркер и Дон Филип. С опором радошћу, он је корачао по њиховим стопама. ;

Потом, пошто је заобишао око зграде, он се обрете пред капијом, и погледа тиху кућу.

· Хајд'мо да се мало прошетамо кроз варош, подругну · се он. | |

Двојица-тројица његових суграђана сусретоше га успут. Он их поздрави. Они га једва отпоздравише. |

„Смешан начин да се човек шета по својој доброј паланци“, помисли он. ]

Није био нимало огорчен. Само је осећао бескрајан · умор. | Пред једном кућом стајале су једне двоколице. | — Чија су ова кола 7 запита он једног човека који је | цепао дрва на кућном прагу. |

— Доктора Хариста, гласио је одговор.

Он се сети: |

„Доктор Харист. Ах, да: ја га нисам предложио за | место болничког лекара. још један коме нисам прирастао | за срце.“

У истом тренутку, доктор Харист је излазио. То је био“ један мали старац, неспретан и бојажљив.

Идете по својим посетама, докторег рече Г. де“ Пренест. |

— Мора се, господине, рече смерно старац.

И додаде бојажљиво: — ја имам част да говорим с Господином Филипом, је л' тег o: Kako? aanara OjuBje.