Srpski književni glasnik

582 Српски Књижевни Гласник. =

божица лепоте и младости вечне — — —

О линијо хоризонта! j | : Ра, ти родила си једро и створила крила:

лепоту, чежњу, смелост, — ето човека!

Тиха рука пане нежно ко лист с гране божанска мека женска и прозирна

на раме Одисеју:

„Хоћеш ли да знаш што је и преке те бразде што задња је 7“

А крваво топло срце

несвесно лупи у човечјим грудим и само мукло јекне

пре нег га мисо и усна претекне: „Не!“

Замама Вечно Непознатог збори д (то се Калипса с Пенелопом бори):

„О што се бојиш, човече, што чекаш 7 оклевајућ гинеш — -- —

Земље се одреци, прошлости и бола,

преко заборава новим путем крени

не окрећућ се — у освртању смрт је! := Вечности је живот равница сунчана:

време се не мери, сунце се не гаси,

младост је вечита, радост подједнака, море без олује, небо без облака.

Над земљана себе човече се дигни,

преко међа смрти и бола се вини, | преко осећаја самилости, туге, — = с оне се стране богови рађају.

Вечну ћеш радост срести, боговима храну, бескрајну васмирску радост неисцрпну · којом богови ко ваздухом дишу.

Радост и знање, свемоћ и лепоту 225 у једној вечној струји, — чеда аб а човек-просјак тек мрвице граби.

Разара те мисо, љубав смртних ствари ја и чежња те ломи: i WO ЕОНИ