Srpski književni glasnik

Одисеј на Огигији. ~ те, 583.

за женом страст, божанства глад, и црне смрти страх. Не зови бога — сам ћеш постат богом, а смрти нема оном ко бол презре, · прегази жену — па ћеш вечност познат! За бокове женске не лепи се беле, вечност ти је жена — божица те чека: божицу обљуби, а жену ко робље за победна кола славе своје вежи у нови крочећ живот, у стопе богова.

Бродоломче, немој пут повратка тражит, јер једном тек човек к Огигији стигне, задовољи лежај божице, и себе:

нек те мој загрљај мед богове дигне!

Да се с моје усне вечности напојиш

и за вечну младост дух и тело спојиш.

У наручју моме кроз пољупце моје

све ћеш прећи међе, све ћеш познат тајне, похлепно ће срце утажит се твоје,

и божанским миром гледат очи сјајне. Сва лепота моја само тебе чека:

ко дар ти се дајем, ко плен за те стојим, ти с лепотом бога, са страшћу човека, да ухватиш мене смелим рукам својим. О човече, буди бог мудрости нове,

и коракни куд те мушка слава зове!“

OPET NI TA S S, O RO ro aa e —

Визија једне расцвешале брескве на Ишаци:

„У сунчани један далеки дан млад ме усади дечак

на њиви деда свога

да растем, цватем и. зрем. Видех му усхите младе

и пламене му прве изгарања за женом:

под мојом мирисном круном чежњу јој усана попи

и душу јој сломи —

с а 4 # Ш а | > š У У < % + #. 4. је. ž