Srpski književni glasnik

Лелек Себра. 601

| У свему овоме што је дао, нема врло много чари. Човек | је бацио пред радозналце — само свој крај, само своје дело, | a пред остало пустио завесу, и први и други део, почетак и · средину, пресекавши везе, држи за себе. И тако нас је пог ставио пред последњи чин једне трагедије чију „трагичну | снагу“, узрочну и примордијалну, немамо целу. У главном, Мудросаг се пише после Сашурнианских Поема и Галаншних – Свечаносши. Овде су, можда, Сашурнцанске Поеме и Галаншне – Свечаности у скрињи, на мансарди или у ватри. Како било | да било, овде је много пресечено, и нама је дан комад једне || историје, део једне повести, парче једног срца. Ова збирка – није цела. Обично се даје „цела лира“. Овако се могу да | баце у свет, као у. ветар, неколико песама по часописима, Ги да ту и остану. Збирка је целина, и тражи се, као што се – и дешава све што се дешава у човеку, да да све од излагања | до рекапитулације. То није само навика.

ко Али' није само то. Има и друго. До половине ове збирке # несама све иде и логично и у стилу је. Ујевић се и жали и | онариче, и казује свој удес плоти, костију, сржи и нерава на начин који човек прима, допушта и на који се не љути. Али, Г „нарицаљке“ имају своју меру. То женска народна песма – нарочито уме и зна. У њој се увек нариче на начин и у име | општега и у име човечјега и човечанског. Код Ујевића, од Т половине, то је пређено, и то много и тешко пређено. Уместо – да свето и дубоко затреперимо од високог саучешћа и сјајно – побеђеног бола, у једном пуно уметничком смислу, ми реа" гујемо и изазвани смо што тај удес и тај бол нису преображени и што нису уритмовани до степена који казује да је то e | Ми нећемо да видимо ни лудницу, ни операциону салу, ни клинику, ни терапију овим или оним. Ми хоћемо бол, али нећемо болест. Хоћемо болест само тако ако је | уритмована као бол и у бол. Последње се не каже: Ето, ја Гсам без руке, ја сам без очију, ја сам тешко болестан, ја сам луд, ја сам ружан. На крају крајева, то је ружно и о гнусно. Неки су то код нас радили (примитивни смо некад као дивљаци), и свет је из неке учтивости ћутао а критика је то прескакала да се не замери писцу, ако је жив и, ако "није, породици. Болест нам не треба рећи као болест, него као бол. Треба рећи као Достојевски и Ниче, а не као Хофеп и Бодлер. Кад заболи Достојевскога и Ничеа, то прође