Srpski književni glasnik

646 Српски Књижевни Гласник. ~. ~

Један нов енглески историчар. — У мају 1918, у тренутку кад су британске армије тукле своје најкрвавије борбе, два месеца после страховитог Лудендорфовог напора

да одцепи енглеску војску од француске код Амиена, док су

путеви за Кале и Булоњ стајали у опасности да буду узети, па сачувани, у току од шест недеља, по цену 300.000 погинулих, рањених или заробљених британских војника, појавила се у Лондону, мирно, као да рата нема, књига једног новог писца, која је упркос неактуалности свога предмета доживела један од највећих књижевних успеха. Звала се Етгпет Уктотал5 (Знаменити Људи Викторијина Доба); њен аутор, дотле слабо познат писац, Литон Стреи (БуНоп 5гасћеу), гледао је како нестаје издања за издањем, и како се једним „мирнодопским“ делом стиче књижевна слава баш у данима најдраматичнијим и најодсуднијим у целокупној историји нације. Та књига била је проглашена не само највећим књижевним успехом тога времена, већ највећим успехом који је једно дело доживело у Енглеској у току последњих десетак година. Строго говорећи, 1918 године Г. Стреи није био потпуно непознат писац. Шест година раније, он је објавио једну кратку историју француске књижевности, намењену широј публици која жели основне и брзе информације о најглавнијим писцима и најлепшим делима те књижевности. Књига је привукла на себе свестрану пажњу: сјајним начином којим је била написана, пишчевим пространим познавањем предмета, дубином продирања кроз сам предмет. Данас, кад се из других радова Г. Стреи'а дају правилно одредити и оценити главне црте његовог знатног талента, види се да се-оне налазе и у овом првом раду. Оне су: потпуно одсуство сваког знака да је писац савладао свој предмет зато да пише о њему, једно хитро, заинтересовано и истраживачко око, вешто проучавању опште-људских црта у карактерима. „Волтер, вели он у: тој својој малој књизи, био је најсамољубивији од смртних, а у исто време најнесебичнији; био је грабљиво похлепан, и преобилно издашан; био је преварљив, пакостан, фриволан и ситничар, па опет поуздан пријатељ и истинит добротвор, пун дубоке озбиљности и надахнут најплеменитијим одушевљењем.“ Исто тако жива је слика Волтерове спољашњости, коју даје Г. Стреи: „Његово дуго, мршаво тело, које је махнито млатарало, његово лобањасто лице, са покретним цртама заплетеним у једно вечно церење, његове продируће очи које су рацале варнице и стреле — све је то подсећало на појаву једне лешине вештачки оживеле до невероватне живахности.“ Исти таленат који се огледа у том малом прегледу фран-

цуске књижевности, огледа се и у студијама новије енглеске

историје које је Г. Стреи почео објављивати од 1915 године на овамо, нарочито у најновијем делу Краљица Викшорија,

које у овом тренутку објављују енглески и амерички листови.