Srpski književni glasnik
Io
Српски Књижевни Гласник. Ветар би кад и кад захујао, повијао би пламене, прожигао тела, ледио их својим хладним дахом, и успали се будили и дрхтали.
Потом једна за другом ватре би се гасиле, и „Плоча“ се обвијала мраком.
Горе тамо код ровова праштале би уплашене пушке, и звизнуо по који наљућени метак, па би опет све постало тихо.
Смрзнути војници играху овде од зиме, и трупкаху својим укоченим и уморним ногама о тврду, хладну земљу. Други се згрчили подбијени под нешто нагнуте камене плоче, увијени у крила шатора, непомични, мирни као мртви.
Тако је било све до јутра.
И зато када се појавило сунце мало живота уђе у њих. И док једни изнурени, поспани потражише на варљивој топлоти јесењег сунца, ноћас ненађенога сна, и почиваху растурени, разбацани свуда као лешеви после борбе, дотле други осетише потребу кретања. Лутали су без циља међ овим сплетом од сивих камењара као растурени мрави.
А потом отпоче да грми. Данас се имало да реши.
И зато нека чудна радост обузе све ове душе дотле сиве као магла.
На камењарима се скупљале мале групице војника и гледале у огањ пред собом. Преко њих су прелетале са крупним и тупим фијуком тешке гранате, што уморно бректаху у зраку, и друге љуте као стршљени са фијуком оштрим и сувим, а горе на врху планине грмљава и тресак.
Облаци, црвени, жути, бели, црни и зелени. Као да стотине кратера вулканских баца сваког тренутка паклени плод из себе.
А то све је било страшно и лепо, и стварало је радост непојмљиву и болну.
— Читавог га избацила, гледај, гледај...
И све очи се упрле да виде како то горе кроз густи бели дим читава тела лете.
— Ала је закувало, ох, ох, — сладио је други.
Па ипак је било очију замишљених, тужних. Било је овде још трезних глава од тог чудног пијанства рушења и смрти. Кроз те очи замишљене пролажаху сенке успомена. Главе су мислиле. Али нашто мислити7 Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме.