Srpski književni glasnik

48 Српски Књижевни Гласник. Грчке и Енглеске и тај, да се сузбија словенска опасност и на Јегејском Мору и тамо даље у Малој Азији. И тако је уздрман онај основни програм Венизелосов, према коме је Грчка требала балканским споразумима да се ослободи непосредног туторства који су над њеном спољашњом политиком вршиле њене заштитнице. |

Несумњиво је да се положај Грчке у томе погледу знатно погоршао од европског рата ангажовањем њеним у Смирни. Протоколима од 1832 и 1862 она је била стављена под заштиту Трију Сила, и та заштита је правно постојала све до закључења Севрског Уговора. Унутрашњи догађаји који су настали у Русији 1917 године учинили су да она не игра више никакву улогу у међународним односима, а Француска и Енглеска одрекле су се нарочитим протоколима закљученим у Лондону 1920 и додатим Севрском Уговору, дотадашњих својих права заштите над Грчком. Али су одмах затим настале разлике у гледиштима тих двеју сила, како се имају оне држати до дефинитивне примене тог уговора. Француска сматра да, како тај уговор још није ратификован, она у споразуму са Енглеском има права да и даље врши заштиту и туторство над грчком унутрашњом и спољашњом политиком. Енглеска, са своје стране, узима да је Севрски Уговор 'ушао у пуну снагу, у колико се он односи на обавезе Сила према Грчкој, и да је, према томе, њихово право заштите и 'контроле престало. Са великом жучношћу, тврди париски Тан да је Енглеска стала на то гледиште у циљу да уклони утицај Француске у Грчкој, а да свој сопствени појача и претвори у протекторат.

Утврђивање енглеског протектората над Грчком не потребује данас никаквог правног оправдања, јер се оно јавља као неминовна последица грчког продирања у Малу Азију. Упадајући овако мала, неспремна и неспретна у онај“ сплет великих сукоба и интереса, Грчка је постала експонент енглеске политике. јер одржање Грчке у Смирни и њено ширење дубље у унутрашњост, може се замислити тек при потпуном растројству Турске, а то није у стању да изведе данашња Грчка својом властитом снагом. Уништење Турске је од Берлинског Конгреса на овамо била стална тежња свих епглеских влада. Најпре младотурска панисламска агитација, а затим споразуми које је Кемал изводио са Бољшевицима,