Srpski književni glasnik

У Гостима. 60 |

јаругу ка коси, позади које се налазио батаљони штаб и превијалиште, најпре чух опалење, па хујање, а затим фијук и страшан тресак гранате која експлодира у мојој непосредној близини.

Ја утрнух па се окретох њему са погледом који је питао.

А он видећи ме забринутог показа руком и довикну:

— Само држи леву стазу и не брини, гађају пут.

ја се упутих левом путањом и задувано пожурих. Али "фијукање се настави, и зрна чија су парчад звиждала, распрскаваху се на све стране.

Кад сам се мало више успео, угледах неколико коморџија како дахћући вуку збуњене мазге уз оно брдо које сам "оставио.

Четни наредник, који беше изашао у сусрет транспорту, викао је:

— Магарци, тако вам треба кад сте задоцнили !

— Комесар је крив, ми нисмо, одговарао му је један од војника, вукући са очајним напрезањем мазгу која је високо уздигнуте главе трзала назад.

— А јесте ли сви читави 2 — разлегао се Николин глас.

— Ми јесмо, али кобилу што нема коњоводца сву разнесе.

У том сам ја залазио... На самом завијутку где настаје мала зараван окретох се и угледах Николу на истом оном месту где смо се раставили. Махао је капом и поздрављао ме. А мени је душа била на смрт жалосна, и силазећи завојитом стазом низ брдо ја се заплаках, као да је то било последње наше виђење.

(Крај у идућем броју.) ДРАГИША ВАСИЋ.