Srpski književni glasnik
4 Српски Књижевни Гласник.
дочекао ме је сад први и пре уласка у кућу изнео страшне, срамне оптужбе. Сад све знаш, побратиме, и сад можеш слутити како ми је у души. Оба дана провео сам код куће; никога нисам хтео да видим, ни с ким да говорим. Моја мајка ништа није хтела да потврди, али ме мучи оно што видим на њеном лицу. Ja сам рекао да ћу ствар извидити кад се вратим. Ноћио сам сам у другој соби, обе ноћи. Ока нисам склопио и сад се чудим да још живим, да идем, да радим, да једем и да говорим, и после свега и пошто је у мени нешто препукло, сложило се, умрло. Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо, да кажем, замишљали- доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се. Још је само то било остало. И тако дан раније него што ми је истекло осуство кренуо сам се за пуком. Осетио сам, на несрећу, да ми је чета милија, вернија, топлија кућа од моје. Али шта ћу после 7
Његов глас очајног бола цепао ми је срце и озлојеђен на овако свирепу, незаслужену судбину која га гони као дивљу звер, у непријатном положају у коме сам се налазио слушајући га, ја сам га умолио да не нагли и да ствар добро провери.
Сутра дан испратио сам га за Суботицу, одакле ми је, два месеца доцније послао по војнику једно доста опширно писмо, из кога азнао понешто о његовом расположењу које никад не о очекивати. |
„Драги мој побратиме — писао ми је између осталога изгибосмо пијући по овој Бачкој. Пијане земље, ако ко Бога зна! Ти знаш да на фронту никад ништа нисам пио. А сад, да ме видиш, не би ме познао. Облесавио сам од здравица и вина. По Сентомашу (ох, најпијанијем Сентомашу!), по Бечеју и Кањижи погубио сам редом све своје болове прошлости. Како беше оно, чини ми се из Мињона, „не сећам се више својих болова који су прошли 7“ Па жене, побратиме! И твој глас на далеко стиже. А ја сам се бар нешто држао. Баш пре неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантније него описати све промене које су се у вама извршиле од доласка овамо. Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели. Гнушај ме се, ако ти