Srpski književni glasnik

У Гостима. | Ра 19

Николе нестало сутра дан пошто су издали седмицу Боби која је, у овој последњој великој епидемији грипа, настрадала. Како изгледа за оно друго двоје деце није много ни марио. Имање је остало прилично. Чим сам прочитао писмо појурио сам у другу собу и рекао девојци:

— Ах, Марија, спремите ме за нужно путовање вечерас брзим возом. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога.

1 Али кад је све било спремно одустао сам, ма да никаква посла нимам имао. Међутим доцније свратићу, о разуме се. Морам, живота ми, видети како стоји дубока црнина мојој двоструко 'ожалошћеној снајки. Чак се носим мишљу да је сасвим преселим у Београд, јер, ако ћемо право, оно сунце и није за паланку. Само чекам да се она мало смири... А чим одем потражићу исто оно друштво да још једанпут онако славно испијемо за душу мога „покојног“ побратима. Шта, врага7 Ако не буде црк'о, као што он говораше за свога кума, и њему неће бити рђаво. Јер забадава се није говорило како је на фронту имао везе са неком Енглескињом која га је, док је лежао пегави тифус, веома нежно неговала. Можда ће на њеним равним грудима наћи онај мир што га је, овде, на облим, узалуд тражио. У осталом, како му да Бог. Има једна ствар само: њему овамо више места нема, он овамо више ништа нема да тражи. И само зато јавно ово причам, што знам да међу вам има лапарала, а кугла земљина није више оно што је била, пространа и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он сазна права наша осећања и да овамо не долази јер нема где. Може по целом свету тражити своју срећу, ја сам своју нашао. А то ћу рећи оном истом поштованом друштву кад се понова будемо искупили код „Лафа“, и то у виду једне дубоке и духовите, дакле, здравице, коју сам већ, у главном, сачинио. И Микобер нам мора декламовати једну громку, А том приликом, ево моје речи, истући ћу на мртво име крезубог студента, само ако се тамо буде затекао; тога подсмевала према коме од оног вечера осећам несавладљиву одвратност. Биће русваја. Јест, једино чекам да се снајка мало смири. Јер неби било лепо, части ми. И жалост има своје време. И цело моје морално биће побунило би се... Зато нека прође што треба да прође... Части ми, не би

%*