Srpski književni glasnik

Позоришни Преглед. 613

ни неизвесност исхода у овој неравној борби, ни интерес за речитост Др. Стокмана, који своје опасне мисли разлаже ·циничном присебношћу : то је више од свега стихијски призор · Mace, подељене, неодређене, необавештене и несвесне масе, која се збуњује, узнемирује, заводи, узбуђује и заслепљује читавом скалом покрега и гласова, до дивљег урлика и разбијања свега око себе. Та драма гомиле и идејно и сценски најинтересантнија је у комаду.

Сви типови Ибзенових драма су у тој гомили, од оних који под маском поретка, религије или морала узурпирају власт, до оних који у мраку, беди и незнању следују као чопор животиња својим неоплемењеним нагонима или лажним заставницима слободоумља. У тој охолој исповести индивидуализма, Ибзен излива сву горчину своје сатире и сву претњу своје револуционарне мисли.

„Прваке“ од срца мрзим“, вели Др. Стокман, јер „они "су као оно козе у младом расаднику, — свуда праве штету; слободном човеку, ма где се, појавио, они стоје на путу . и најбоље би било кад би их потаманили као какве бубе штеточине“. Али Стокман држи да ти „преживели преставници старога света који је на умору, изврсним начином сами себи указују последњу почаст“ и зато „ова врста људи нису највећа опасност за друштво...“ „Најопаснији непријатељ истине и слободе је чврста већина“. На један упад уредника „Народног Гласника“ Ховстада, који понавља једну реченицу Бјернсонову, да „већина увек има право“, Стокман продужује: „А ја вам велим да право никад није на страни већине“. . Јер „ко саставља већину становништва — паметни људи или глупаци 7. ја мислим да ћемо се сложити у томе да глупаци чине, може се рећи, неодољиву већину свуда“... „Већина на жалост — има силу, али право нема... Мањина увек „има право.“

Нова узбуна слушалаца и нов подругљив упад Ховстада, · који Стокману добацује да је постао аристократ. Али доктор јасно одређује да у тој мањини нема места, „за ону малену, тесногруду, сипљиву гомилу која је заостала и с којом свежи живот нема више никаква посла,“ Под мањином која увек има право, Стокман мисли „на оно мало људи, на појединце који су присвојили младе истине које сад ничу. Ти људи налазе се напољу, на извидници која је тако далеко истакнута, да је чврста већина не може стићи“.

„— Па онда је доктор постао револуционар,“ добацује Ховстад.

+ — Доиста сам, одговзра Стокман. Наумио сам да подигнем револуцију противу лажи да је истина у већине... Истине „око којих се окупља већина, толико су остареле да су већ преживеле. А кад истина толико остари, онда је она на најбољем путу да постане лаж... Те остареле истине су