Srpski književni glasnik

614 | Српски. Књижевни Гласник.

увек ужасно сувоњаве и мршаве. Па ипак им тек тада већина обраћа пажњу и препоручује човечанству као здраву душевну храну... Истине које светина признаје — јесу оне за које се водила 'извидничка борба у данима наших прадедова“. |

Друга лаж на коју Стокман устаје је наук :“ да је гомила, светина, маса, права (језгра народа — шта више да је она. сам народ; да прост човек, тај наш затуцани, умно незрели сабрат, ужива исто право да каменује и да одаје признање. да влада и да доноси одлуке, као и она шака отмених и слободних људи... Велика гомила је само сировина од које треба начинити народ“... А ту гомилу, „врсту плебса, не“ сачињавају само нижи слојеви; она рови, пузи, гамиже свуда око нас, све до у врхове друштва“. У њу спада и „умна руља: оних који мисле главом својих претпостављених и који су · увек истог мишљења као и њихове старешине“... „Отмени: људи су једини истинити слободоумници... Слободбумље је исто што и моралност... Лажна је наука да је гомила. светина, чврста већина | једина закупница слободоумља. и морала... Лаж је да просвећеност руши морал. Не, заглупљивање, сиромаштво и невоља, укратко сва беда живота они су узроци свој покварености... У кући где се под не мете свакога дана, човек за две три године губи способност да морално мисли и ради. Недостатак у кисеонику слаби свест“ '

И Стокман закључује да „с тим кисеоником траљаво стоји у многим и многим домовима његовог града, кад цела та чврста већина може бити толико несавесна да хоће унапређење града да подигне на моралном земљишту лажи. и преваре“. Стокман никада неће престати то говорити. Ок „толико воли своје родно место, да ће га пре упропастити него да гледа како се подиже на лажи... Шта мари ако се и упропасти једно друштво лажи. Нека се слисти са земље. Затрти се морају као животиње штеточине сви који живе у лажи“... „Ви ћете окужити целу земљу — вели Стокман својим суграђанима; ви ћете дотреати дотле да ће и њу требати уништити. А ако дотле дође, онда велим од свег срца: нека пропадне цела земља, нека се истреби цео овај народ!“ .

Ова дрска анархистична претња је последња реченица којом Стокман надвикује буру општег незадовољства. Збор га проглашава за народног непријатеља, и руља довршује излив свога незадовољства разбијањем прозора на кући: докторовој. Стокман је отпуштен из службе; кћи Петра, учитељица, губи часове у пансионату; синови долазе из школе изударани од другова, и сопственик куће отказује чак и стан прокаженој породици „народног непријатеља“. 32: тренутак збуњен и у искушењу пред патњама своје невине породице, Стокман брзо диже главу и смело проглашава