Srpski književni glasnik

616 Српски Књижевни Гласник.

живота и без душе. Јер појам слободе садржи у себи то да се она шири непрекидно. Ако неко у току борбе застане и рече: „Имам је“, тиме је управо доказао да ју је изгубио... То јалово уживање извесних слобода је обележје друштава организованих у државе и о њему сам ти рекао да није добра ствар. Свакако, може бити добро уживати слободу гласања, ослобођења од пореза и т. д. Али за кога је то добро 7 За грађанима, не за јединку — индивиду-у. Разум нам не каже да је индивидуи неопходно бити грађанин. На · против. Држава је проклетство за индивилуу. На који начин је пруска држава засновала нову снагу Утапајући индивидуе у географски и политички поредак... Треба укинути државу. Борити се против државне идеје, сматрати индивидуалну инициативу и оно што је с њоме у вези у духовном поретку као битни услов сваком удружењу, то је почетак слободе која вреди много. Мењајући облике владавине, добијамо само разлике у степену — нешто више или нешто мање — ништа особито. Драги пријатељу, главно је не гледати ни старину. установе. Корени државе давнашњи су, али је и она времено биће. И веће ствари пашће; свака религија биће оборена. Ни појмови о моралу, ни уметнички облици неће бити вечни...“

Иста тема је у писму Брандесу од 20 децембра 1870, у коме Ибзен вели: „Идејама је потребна нова храна и нови развој. Слобода, једнакост, братство нису више оно што су били у време покојне гиљотине. Политичари никако неће то да схвате, и зато их ја мрзим. Они би хтели револуције појединачне, револуције површне, политичке, и т. д. Какве тричарије, све то! Што је главно, то је буна људског духа“... (Писмо Брандесу од 31 јануара 1882, из Рима:) „Све ми је јасније у очима да бављење политиком и припадање једној странци има у себи нечег што деморалише. У сваком случају. ја никад небих могао припадати некој странци која има већину. Бјернсон вели: „Већина има увек право“. Практичан политичар мора да тако рече. Али ја кажем: Мањина увек има право... Мислим на мањину која корача напред, остављајући за собом већину. ја сматрам да онај има право који је ближи могућности да схвата будућност“.

Већ ово неколико навода из преписке са Брандесом показује колико је Ибзен у своја дела уносио своја уверења. На буру негодовања после драме Авеши, Ибзен се у једном писму (Софусу Шандорфу, пријатељу Брандесовом, из Рима 6 јануара 1882) брани од тврдња да личности у драми изражавају његова лична мишљења. Драму Авеши одбила су била сва велика позоришта норвешка, и дело је било проглашено као неморално. У критици Авета речено је било чак да дело проповеда нихилизам. Ибзен одговара: „Оно не проповеда ништа. У њему је само опомена да нихилизам у латентном стању постоји у нама као и иначе“. Али су напади на аутора