Srpski književni glasnik

Позоришни Преглед. 615

своју непомирљиву борбу за истину. Он ће почети изнова, са својим синовима, које ће одгајити у љубави према истини, и нада се наћи за своју школу у своме родном месту „неколико мангупа — адраповаца ... да покуша срећу са битангама, међу којима се може каткада наћи по која промућурна глава“...

„— Шта ћемо радити кад постанемо слободни, отмени људи 7 пита Стокмана његов синчић.

— Онда ћете, децо — вели им отац — све партијске вође, те гладне вуке, одјурити тамо далеко на запад ! И на неверицу своје породице која се ишчуђава охолом самопоуздању његовом, Стокман завршује комад новим својим открићем :

„Видите, ствар је у томе: најјачи је човек на свету

oHaj Koju je сам /“

Као Стокман пред унезвереном гомилом у четвртом чину, Ибзен у Народном Непријатељу оставља многог гледаоца у недоумици. Реалистичне појединости у комаду — крута качкета власти за коју „чиновник нема права да има своје одвојено убеђење“, редакцијска јазбина „Народног Гласника“, слободоумље „с мером“ малог грађанина Аслаксена — све је то живописно истинито. И мисли, свака за се, у Народном Непрпјашељу јасне су. Нема ни једног гледаоца, у читавој друштвеној скали, који не би могао са задовољством пљескати евој или оној сцени. Али повезане и до краја изведене, идеје Ибзенове збуњују и, у дворани од хиљаду гладалаца, тешко би било наћи стотину која би пљескала од почетка до краја.

Јер, пре свега, нема ниједне политичке групе, од најтамнијих консервативаца до најпурпурнијих комуниста, која се не би узбунила на основну идеју пишчеву, у којој је осуда сваке нолитичке организације у оптте. Да једна странка успе, она мора ширити идеје и умножавати присталице. Прво, буђење свести. споро је; друго, стицање броја, постиже се само уступцима. Сваки нови следбеник стаје идеју једног делића њене суштине. И у колико је програм једне странке виши и чистији, у толико је компромис неморалнији. Зато је Ибзенова сатира о демократији најгорча.

„Либерали су — вели Ибсен у једном писму Брандесу (4 априла 1872 г., из Дрезде) — најгори непријатељи слободе“. Већ у једном писму годину дана раније (17 јануара 1871) он се бранио од Брандесових укора ва сличне изјаве. „Ви ме, вели, сматрате за противника слободе... Питање је речи. ја никад не бих пристао да слободу изједначим са политичким. слободама. У оном што ви зовете слободом, ја видим само слободе. Борба за слободу за мене је непрекидна и жива победа идеје о слободи. Онај који не ужива елободу као добро жудно жељено, има нешто што је без