Srpski književni glasnik

618 Српски Књижевни Гласник.

____ — ____________:--- —_____-_-___-_-__--______ _____________-

У извидницу не могу сви, и било би зло ако би у њу пошли и они који не виде више од осталих. И Ибзен је: у првој драми из Народног. Неаријашеља, у Дивљој Пошки,. дао израза томе страху — од индивидуалиста без индивидуалитета, и од „инкасаната идеала који долазе да наплаћују ту монету у дому сиротиње код које она није у промету.“

Из отмене линије Ибзенових протагониста, од Бранда. до Солнеса, Стокман испада и ставом и тоном. Он коме је писац ставио у уста презриву погрду плебса, једини је плебејациз те племените лозе. Он је једини у коме се идеализам испрсује на дневном тржишту таштина са толико земаљске: срџбе. Бруталност с којом Стокман руши идоле демократије, трагична је исто као занос с којим се Солнес пење на врх своје куле. Али је тај гест плебејски.

И за револуцију против гомиле треба гомила. Увређен, с гађењем у души, у једном тренутку моралног одахнућа Стокман се осећа снажним у самоћи. Па ипак, залупивши врата за једном гомилом, он полази да прибира другу, племенитију.

И та друга, на жалост, окамениће се једног дана у: некретну „чврсту компактну већину“, и нови Стокмани ређаће се пред њом вечно трагични у својој судбини: одбачени од

гомиле или у њу утопљени. МИЛАН ГРОЛ.

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД.

У СЛАВУ ЈЕДНИХ И ДРУГИХ! | \Kpaj.) Јесу ли уметнички идеали и резултати Г. Добровића и његових другова виши од Г. Видовићевихг Који су ти: идеали 2 Г. Добровић нам каже да он и његови другови покушавају „белим и црним, хладним и топлим бојама, светлошћу“ бескрајном, која се шири и преко оквира“, да остваре „једно ново схватање — козмичко“. По том схватању: „све ствари: губе своје ефемерне и евентуалне облике, и добијају свој“ битни облик“. То је у чему се сва тројица слажу међу собом ; и TO ново схватање је „највећа вредност њихове изложбе.. јер се са тим начелима отвара пут монументалној уметности: двадесетога века“. Г. Бијелић, даље, у извесним својим сликама, „дематериализује предмете, решавајући само вечне законе хладног и топлог“; он те своје слике конструише „у великим геометријским плохама, не ослањајући се ни на које: реминисценције ствари“. У другим сликама, „решавајући земљу,