Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 619

небо, и човека, решио је разне вредности боја и тона, и тако дошао“, по мишљењу Г. Добровића, „до високе уметности.“ Г. Миличић, од своје стране, „одбацујући живот у физичком смислу“, и „сваку евентуалност предмета: сенке, облика, и боје“, тражи „сталне облике неког тела, човека, куће, мора, које он изражава локалним бојама, и везује у апсолутни склад.“

Једна од невоља због којих је тешко споразумети се у техничким питањима уметности, то је терминологија којом се служе уметници. Та терминологија постаје у њиховим ателиерима по случајним инспирацијама говорника, и у ателиерима се разуме зато што је ту пред очима и ствар коју ново име обележи, и зато што је ту и знање предмета код уметника. Она није научно прецизна; сем тога се мења у току времена; тако да ни у ателиерима не влада увек слога о њеном значењу. Она је мешафорична ; а у данашње време, држим, покојипут и намерно метафорична, у циљу да се новим уметничким тежњама вишим именом да виши и дубљи значај. Крупна имена, која звоне филозофски и скоро метафизички, дају се простим стварима које би се могле обележити обичнијим изразима. „Козмички“, реч коју сад чујемо свуда, и у књижевности као и у уметности, такав је један израз; а такви су већим делом и они други изрази употребљени мало час у наводима Г. Добровића. (Изразе није измислио Г. Добровић, и замерка коју чиним не иде на његову адресу; изразе су такође измислили на страни, као што су на страни измислили и те нове правце.)

За публику је потребно те изразе објаснити.

Импресионизам, који је претходио неотрадиционизму, проучавао је игру светлости и ваздуха на предметима и око њих, промене које предмети и њихове боје и њихове сенке трпе под утицајем светлости и ваздуха. Те промене су оно што је мало пре названо „ефемерним и евентуалним облицима ствари.“ Ново сликарство, које је дошло као реакција импресионизму, одбацује те промене, и гледа ствари у њиховом најобичнијем облику, како их види наше свакидашње, неизнвежбано око, без икаквих додатака том простом, апсолутном облику ; оно види, на пример, кућу са њеном чистом силуетом, и њену плаву или црвену боју као чисту плаву или црвену боју, онако како те боје видимо у дућану кад купујемо робу илаве или црвене боје. То је оно што је горе названо „сталним и битним обликом ствари“ и „локалним бојама“.

Даље : ново сликарство, опет противно импресионизму, не прави дубину простора на слици помоћу градације светлости и боја на предметима, но помоћу контраста који постоји између самих боја, од којих су једне, као црвена и наранџаста, топле, а друге, као плава и љубичаста, хладне. Кад метнете те боје једну поред друге по једном извесном