Srpski književni glasnik
~
АНТИГОНЕ.
(ИЗ „ПОБЕДНИЧКИХ ПЕСАМА“.)
Антигоне, љубљена селе,
Ти генија најлепша ћери, Сен кринске ти појаве беле Све слике ми маште олиери; Три тисуће мрачнијех лета Пах душе ти чисте прелета.
Јунакињо братске милоте, Од Порције јача на муци, А лепша од лепе Шарлоте, Без крвава ножа у руци; Божанска к'о девица Жана, Без крви и љутих мејдана.
Лепотице радо целивах,
Ал тебе једину ја љубих, Целивајућ о теби снивах,
Док посвема наду изгубих
Да мирис ти откијем душе
На земљи где страсти нас гуше;
Док мирис, ком не нађох пашка На уснама никакве дјеве,
У тамници дух ми подрашка
И слађи од певања шеве
Глас душу ми мирисом пуну, К'о целов с небеса целуну:
„Задовољна с тобом сам, брате, И ево ти целова мојих,
Да путем те вешала прате,
К'о крила свих полета твојих, У вечнога мира ведрине,
У крепости алем-висине.“