Srpski književni glasnik
508
Српски Књижевни Гласник.
„О селе, о најдубљи веску,
Ким закони природе зборе,
Што силника пркосиш треску, Самовољи колебаш дворе, —
То доиста твоји су гласи,
С њих душа ми цвећем се краси.
Ах, како да тешко ми буде, Да твојега следим Хемона,
На вешала тиранске луде,
Кад лепша од његва си тронаг Он овде у гробу ме жива,
К'о тебе, о крине, окива!
Сласт из те је изићи раке,
— Ко за тебе у раку поћи, И сунчеве оставит' зраке
И отет се тиранској моћи: Јер вешала лестве су неба, Твој глас када следити треба.“
А. ТРЕСИЋ-ПАВИЧИЋ.
СВРАЦИ.
(ИЗ „НУТАРЊИХ БЛЕСКОВА“.)
О крештава сврако С оморике вите, Што учиш ме како. Да свијам у ките
И срце и ум, —
Ти мислиш да песма Тек игра је звука, Ил јаглук, где ћесма За дангубу рука,
И пролазни шум.
Ал чахура сјајна Од звезданих зрака, И препуна тајна Је китица свака