Srpski književni glasnik

46 Српски Књижевни Гласник.

аутономизму, затворени у границе својих жупанија и нагодаба, без икаквог утицаја на први суседни хрватски срез у Далмацији или Босни — у тој истој Монархији! — Хрвати су све жудније чинили поређења са слободним замахом Београда. Смелост и жилавост Србије у борби са моћнима, посведочиле су историјску улогу највећег и централног југословенског племена. И дивљи малоплеменски национализам Старчевићев нагонски је морао осетити у тој снази пораст своје снаге, и јемство за једну националну државу, у којој би Хрвати у заједници с племенима своје крви и свога језика, уживали оно што је више од слободе и равноправности грађанина: поносну слободу нације. Материално, Хрвати су у нагодбама с Мађарима имали свој насушни хлеб; морално, њихов положај према Мађарима био је понижен; међународно, они нису постојали.

Али, ако је једна од главних побуда за заједницу била национална и морална, у тој жудњи за државом коју би Хрвати с истинским поносом могли назвати својом, јасно је да је заједница морала задовољити ту тежњу. Може се колико се хоће говорити о назадности и нереалности хрватског менталитета, који у овом тренутку не види где су прави атрибути самосталности и слободе, али је меродавно не оно што је, но оно што у овом тренутку велика већина у Хрватској осећа као атрибуте слободе.

Догодило се, међутим, то да су Хрвати, пре но што су могли осетити стварне благодети новог стања, изгубили привидна преимућства старога. Уравнавање старе Хрватске вр· шено је с толико нестрпљења и устремљења, да су Хрвати у томе видели једну тежњу сасвим супротну оној с којом су они ушли у заједницу. Поверење је изгубљено. И зато данас Хрвати траже двојином веће гаранције за своју самоуправу.

Тако смо дошли до државоправних дискусија.

Место да заједно с њима и њиховом инициативом полагано реформишемо застарели дух Хрватске из времена нагодаба, ми долазимо у апсурдну дилему да преживело васпостављамо, или Хрвате отуђујемо у подвојеност дубљу но што је икада била. |

Начина за отклањање подвојености између два племена једне крви и једног језика увек још има. Али су они сваким даном тежи и спорији. Први је: умирење духова. Пре но што бисмо успели задобити за се данашњу хрватску већину, у не-