Srpski književni glasnik

54 Српски Књижевни Гласник.

водство увек било и остало у рукама наше Врховне Команде, као што у једној модерној војсци и мора да буде, и да су успеси наше војске њено дело, а не појединих команданата, који су се од ње одметнули, и на своју руку водили пресудне битке и добивали велике победе. Разуме се, заслуге Врховне Команде не искључују заслуге војводе Мишића, и он. ће у свакој непристрасној историји бити забележен као један од наших врло заслужних армијских команданата. Али тај историјски Мишић Hehe бити истоветан с овим легендарним Мишићем кога су његови поштоваоци хтели да створе, прикупљајући у њему једноме сву увиђавност и вештину нашег ђенералштаба, и сав елан и храброст наших трупа. Ја никада нисам мислио да спорим заслуге војводе Мишића, али сам држао да ми је дужност да дигнем свој глас противу легенде која се о њему шири. Ово сам мислио да морам тим пре чинити што се та легенда ширила с очевидном тенденцијом да се умање заслуге једног зацело много већег војника, а то је војводе Путника. Захвалност према Мишићу не треба да се претвори у незахвалност према Путнику.

ОПШТИ ЗАКЉУЧАК.

Пуковник Г. Милосављевих покушао је у своме напису |. армија и њен команданш у Сувоборској бишци месеца новембра 1914, год. да обеснажи тврђења која сам ја изложио у мојој расправи Колубарска бишка, заснивајући своје доказе, не на аутентичним, службеним историјским документима, који постоје, него на Шелефонским разговорима, вођеним између војводе Путника и команданта 1 армије ђенерала Ж. Мишића, који су имали само информативни, а никако дефинитивни карактер; и на преписаним релацијама 1 армије из Колубарске бишке, које су од локалнога значаја у односу на питање које се расправља, из којих се види само рад 1 армије и њенога команданта ђенерала Мишића у току битке, на основу наређења која му је издала Врховна Команда. | Ја налазим да и после написа пуковника Г. Милосављевића остаје као историјска истина:

1) Да је идеја за офанзиву у Колубарској битци, као моменат када ју је требало отпочети, дело Врховне Команде. Ову истину пуковник Г. Милосављевић не само није могао обеснажити, него'је шта више изречно признао, када је рекао