Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. | 619

изгледа опет прилази ближе и искреније стварности, напуштајући програмско сликање и апстракцију. Бјелић је свакако међу нашим сликарима једна интересантна и корисна појава. — Најизрађенији, најдоследнији и вероватно најјачи сликар међу Слободнима то је Сава Шумановић. Он је извесним својим радовима успео да јасно обележи своје намере и да их делимично реалише. Берба представља једну велику декоративну композицију с тежњом за монументалношћу. Заиста она дубока просторност дата у широким декоративним комплексима, моћне фигуре и џиновско дрвеће, на овој слици, све органски повезано и сликарски набачено, у снажним, топлим колористичким хармонијама, производи неодољив први утисак. Радост живота коју је сликар на извесан начин реалисао на овом платну привлачи нас и задржава. Али после мало дужег посматрања дешава се преокрет. Нека ненахрањеност, неиспуњеност, мал' те не празнина почиње да нас мучи. И ми бивамо принуђени да уђемо у тајну његовог стварања. Развитак Шумановићев, с једне стране, и његове последње вежбе (Композиција, Лучки агенш и друге), с друге, откривају нам читав један механизам. Шумановић је очевидно декоратор. Он има и чистих сликарских способности, али он је првобитно уметник који има да побеђује и покрива велика платна, читаве зидове. Он је почео као монохромски и монотонски, површински декоративни сликар. Добити велике површине била је тада његова главна брига. Касније, развијајући се под утицајем сезаниста и нарочито кубиста (он је највише кубист међу нашим сликарима) и специално под утицајем Лотовим, он се брине да добије и велике масе, пластику, дубину и покрет. Он то и успева, али само делимично, одвећ шемски и апстрактно. И услед тога се осећа она ненахрањеност која нас мучи на његовим сликама. Шумановић би могао дати несравњиво више, баш у смислу у коме се жели манифестовати, ако би се побринуо да добије материалнији тон; он би тада добио и конкретнију форму, и његове би слике биле, да се послужимо истим изразом, нахрањене. Рогобатности којима обилују Шумановићеве слике јесу пролазна појава. То је гар и огорелина која долази из радионице. Када дело буде усавршено, у што чврсто верујемо, трагова радионице ће нестати. Оно што се међутим може издвојити већ данас као Шумановићева позитивна тековина, и то значајна и већика, то је смела и доследна упрошћеност боја и облика. Шумановић је најконструктивнији и ако не најуспелији у овом смислу наш сликар (Добровић кад конструише то чини с више успеха). Али Шумановић је несумњиво најдекоративнији сликар ове изложбе (о декоративности Кљаковићевој, рецимо, не би се смело ни говорити на овоме месту). — Иво Тартаља је прилично засебна појава на овој изложби. Он је импресиониста по сликарском поступку и близак неким Сезановим