Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. ~ 637

је написан још 1847 г. као програм комуниста. За то дело Сомбарт, који је један од најоштријих критичара Марксових, вели: „То је најчудније дело које познаје светска литература. И ако је пуно заблуда и незрелих мисли, ипак је ненадмашно Majсторско дело“ (стр. 70).

Историјски развитак социализма разликује се од рационалнога по. томе што примењује идеју развића на друштво. И ако Маркс није први дошао до те мисли, ипак ју је он најсавршеније развио. Он долази на идеју класне борбе, коју развија у читаво гледиште. У начину производње и потрошње добара, Маркс и Енгелс откривају главну основу свих друштвених односа. Разним облицима производње одрбварај различити друштвени односи. Данас влада капитаћи начин производње, с којим стоји у вези постојањ броја најамнога радништва, пролешариаша. Пролетариат је носилац револуционарних друштвених тежњи. Али револуције се не могу вештачки правити, већ за њих морају да се створе самим током економског развића потребни услови. „За тактику је одлучна мисао, вели Сомбарт, да се „револуције“ не могу по вољи правити, јер су уско везане са извесним економским предусловима ; а класна борба у оба своја облика политичка, о којој се поглавито и говори у Комунистичком Манифесшу, па и економско синдикална, за коју је Маркс већ у Беди. Филозофије водио борбу — признате су као средства којим се пролетаријат мора служити, да би у процесу економског преображаја заштитио своје интересе... Социализам као циљ, класна борба као пут, престали су бити више лично мишљење и схваћени су као историјска нужност (стр. 73). У опште, социализам, т.ј. укидање најамног рада и пре·тварање средстава за производњу у општу својину, схваћен је као неизбежна консеквенца економскога развитка: На који начин то има да дође, изложено је у главном први пут у Комунисшичком Манифесшу, и даље развијено у осталим делима Марксовим и Енгелсовим.

Сомбарт није пропустио, излажући сасвим зналачки основне мисли модернога социализма, да их подвргне и својој оштрој критици. Тако за шеорију конценшрације Сомбарт вели да је Маркс идеју преузео од Луј Блана, па је разрадио. За шеорију социализације вели да је једна од најсрећнијих и најплоднијих мисли које су се појавиле у друштвеним наукама последњих педесет година; али додаје да је та теорија била у Маркс-Енгелсовом систему слабо разрађена. За шеорију акумулације, као и за шеорију осиромашавања и шеорију неизбежног капишалисшичког слома, вели да су погрешне.

Па ипак, Сомбарт се не јавља као противник социализма, већ само као оштар критичар марксизма. Он нарочито оспорава тобожњи научни карактер марксистичког социализма. Он сматра да је марксизам, какав је данас, постао чак го-