Srpski književni glasnik

Позоришни Преглед. 221

љубазницом, малом жњупком Лолетом, која је имала више других веза пре њега, али која се сад привила уза њ с нежном и егзалтираном љубављу; она му је служила као модел за његову слику „Нага жена“, која ће малочас добити прву награду. Једним махом, Берније постаје славан, и, у заносу радости, и сећајући се преживљених година беде за време којих се Лолета показала тако добра и тако одважна, разнежен и захвалан, он јој обећава да ће је узети за жену.

У другом чину, неколико година доцније, Берније је постао сликар у моди и љубазник кнегиње од Шабрана, лепе, поносите и сенсуалне милионарке с култивисаним и артистичким духом, и осећа се због тога врло поласкан у'својој уметничкој таштини и свом скоројевићском снобизму. ДЛолета је, међутим, и у новој ситуацији остала оно што је-била: весела, проста, природна, лишена свих лажи културе, „нага“, сва предана љубави. На једном поселу код њих, у њиховом 60гатом стану, она затиче свог необазривог мужа у загрљају с кнегињом, и сва њена срећа сурвава се наједном.

У трећем чину, она ће ипак покушати да поврати Бернијеову љубав и да спречи његов брак с кнегињом. (Она се нада наћи савезника за своје намере у кнегињину мужу, кнезу од Шабрана. Тај кнез — једна излишна епизодна личност, али израђена с ванредном реалношћу — је један позитиван и циничан болестан старац који је раније продао своју титулу својој жени, богатој амбициозној Јеврејки, и који има само један циљ: да сачува свој мир и своју удобност у својим последњим данима. Он одбија савез кукавне беспомоћне Лолете; он је готов да врати слободу кнегињи, ако му се добро плати: на овом свету, за њега је све ствар трговине. Ипак, и у најнискијим душама постоји један кутак идеала, и овај гнусни старац исправиће се достојанствено при спомену његове сјајне младости. Не успевши ништа код кнеза, Лолета долази да тражи натраг свога мужа од кнегиње. И тада, у једној плаховитој сцени — главној сцени комада — она излива сву своју рањену душу, преклињући, претећи, вичући бесомучно, вређајући, 'вукући се по земљи; затим, кад је разумела да је њен напор узалудан и да су све њене илузије изгубљене, резигнирана наједанпут, немо очајна, она потписује молбу за развод брака, и бежи, у једном бескрајном угушеном јецају.

У четвртом чину, ми је налазимо у болници где се опоравља од ране коју је себи задала покушавши да се убије. Берније долази да је види; он је коректан и искрен, и анализира се пред њом са свирепом отвореношћу. Он ће задржати Лолету, окружиће је нежним старањем и пријатељством, али се не може одрећи кнегиње. Јер, он не воли више своју жену. Он би толико волео да је воли; али се љубав не наређује, и она умире независно од наше воље; и то је једна