Srpski književni glasnik

222 Српски Књижевни Гласник.

од најтужнијих ствари на овом свету... Лолета увиђа да је све свршено између ње и њеног мужа, и малочас кад буде

дошао њен стари љубазник, неуспели сликар Рушар — честити човек који никад није престајао да је воли, али који се држао по страни у данима њене среће — да јој каже

благо: „Хоћеш ли да пођеш са мном“ она ће, смирена и смрвљена после страшног „проласка Венериног“, поћи. Шћућурена у том тихом уточишту, она ће наћи ту покој и, вероватно, — пошто се све заборавља на овом свету — заборав.

Оно што одликује овај комад, и цело Батајево драмско дело, то је његова психологија и његова поезија.

Истина коју се Батај труди да постигне својим NO3Oриштем, то није само она површна, привидна, материална истина, онај брутални реализам који даје на јевтин начин илузију живота; поред те „спољашње истине“, и помоћу ње, он би хтео — као што нам сам објашњава у предговору свога Целокупног позоришша — да пружи „унутрашњу истину“: „тајне бића, оно што кључа у индивидуи и што она не изражава директно ; дубоке и одлучне разлоге, несвесне и активне сфере душе“. Опсервацијом и анализом, истовремено, он би желео да створи жива бића, нарочито бића подјармљена љубави, свемоћном деспоту који, као древни фатум, води сирото човечанство. Тај високи уметнички идеал, разуме се, далеко је од тог да је увек досегнут. У ИНагој жени, на пример, личности кнегиње од Шабрана и Пјера Бернијеа изгледају нам најчешће нејасне и неодређене; али је зато Лолета сва дрхтава од живота, и сви покрети њене узнемирене душе забележени су с оштром психолошком продирношћу и нежном осетљивошћу. Нарочито је, у погледу тананости и дубине психологије, снажна она сцена у последњем чину кад Берније признаје своју немоћ да воли: то је једно живо људско срце које, разуђено ту пред нама, трепти и крвави. И отуда је гледалац Паге жене склон да та индивидуална осећања, анализирана с таквом психолошком интуитивношћу и таквом искреношћу узбуђења, прошири, уопшти, и назре кроз њих свеопшту беду љубави и вечну патњу човечанства.

Све то казано је често — каткада мало тражено и прециошки — с обиљем лепих поетских слика које осветљавају и продужују пишчеву мисао, и урезују се у нашу памет.

Наши глумци — изузев Г. Гавриловића (Кнез од Шабрана) и, донекле, Г-ђу Таборску (Лолета), која је у трећем чину показала искрене и комуникативне емоције — играли су комад врло рђаво.

с. п.