Srpski književni glasnik
Уметнички Преглед. 295
Али радови под бројем 29 (Лешо у брдима), 30 (Сшолица са шеширом) и 31 (Јаканска лушка) показују већ потпуно часно тежњу Станојевићеву да своје стечено искуство на путу упрошћавања сликарског поступка примени у композицији. Ово су свакако само први покушаји, који нису безуспешно учињени. У сваком случају, они су карактеристични, јер се на њима још осећају трагови живе и топле палете (297, јер се тек на некима од њих (30 и 31) појављују у извесној мери хладне, пригушене боје, и јер су тонски још неуједначени. Међутим, низ радова под бројем 33 (Жена у шалу), 36 (L' intimife), 97 (Купачице), 38 (Варош-кабија) и 38 (Поршре М. М.) обележавају садашњи ступањ у развитку Станојевићевом. На свима овим радовима, осим једнога, видимо фигуре, на свима њима видимо тежњу да се образују велике површине и велике масе, видимо покушај да се постигне утисак дубине и простора, видимо нову, из последњих дана нову, хладну палету, с пригушеним, мирним и ладним бојама и с тежњом за уједначеним тоном, видимо, у кратко, свестан и, да одмах речемо, добрим делом успешан композиторски напор. /' титне, Купачице и Варош-капија су најуспелији Станојевићеви радови на овој изложби. Да је тонски још боље савладана прва од ових трију слика, била би једно мало ремек дело. Систем компоновања који је Станојевић овде применио, и решење које је нашао, могло би му послужити као ослонац за најлепше изгледе у будућности. Распоред маса по површини и по дубини интересантно је и карактеристично изведен и добро уравнотежен и везан. Одсудно хладни тон који сликом доминира, дискретно је проткан топлим тоновима који слику оживљавају. Покрети фигура заузетих интимним, домаћим пословима у кући, изрази њихових лица, и општи израз слике, дишу искреношћу и љубављу. Ова слика нам изазива час реминисценције холандског огњишта, час нам опет буди успомену на фламанске и старонемачке слике из живота светих. Слика Кубпачице је усавршенија у смислу формалне упрошћености и тонске једноставности, али је као композиција површнија, ма да врло допадљива. Она нам даје више утисак једне лепе синтетичне скице него праве слике. Пејзаж Варош-кација је потпуно успео.
“С нарочитом пријатношћу приметићемо да Станојевић при компоновању не пада у шематичност, нити у манир, и да при третирању пластичне форме или покрета не конструише више него што то сама природа посла допушта. Међутим, не можемо а да младоме сликару на завршетку не скренемо пажњу на основно начело у сликарству, начело које у себи сконцентрисава све сликарске проблеме, кога 'су се држали сви прави сликари, а које је изванредно формулисао упорни Сезан речима: „...Контрасти и односи тонова — ето где лежи тајна цртежа и моделације“. Дакле у ствари тон, или
15