Srpski književni glasnik

224 Српски Књижевни Гласник.

(Марина из Нице), поред неких других, показују већ одређеније уметничко схватање у духу натуралистичко-импресионистичком.. Станојевић се у овим радовима појављује као слободнији посматрач природе, и ако се још непрестано одвише задржава на детаљу, што, у опште говорећи, није његова слабост. Он се овом приликом приближава пленеру и освежава своју палету, натруњену још из школе нечистим гамама и неодређеним, неизразитим тоновима. Он се при томе почиње и технички ослобођавати школске рутине, те по начину изражавања постаје личнији. У ово доба свога развитка Станојевић је био на раскршћу путева. Он је већ био показао да има смисла за природу и за боју. Могао је дакле определити се за натурализам, евентуално за импресионизам, и продужити усавршавање у овоме правцу. Али он је могао окренути се и декоративном, односно монументалном сликарству, које се већ јасно наглашава на неким његовим радовима из тога времена. Станојевић је у овоме моменту поступио врло пажљиво, повлађујући својим природним склоностима и не чинећи велике скокове. Он не напушта нагло природу, нити одбацује напрасно своју свежу, сирову палету, већ постепено, једва приметно али све више, почиње затварати очи пред бескрајном формалном разноврсношћу детаља у природи и пред засењавајућим богаством боје и сунчане светлости. Он то чини очевидно по једном унутрашњем нагону, али на слици он то спроводи свесно, да би дошао до извесне формалне упрошћености, да би добио, како се то каже, велику форму и, што је још важније за једнога сликара, да би добио умирену, хармоничну палету и једноставан тон. Он свој ранији, рецимо импресионистички поступак, дефинитивно Haпушта. На место многих потеза долазе равне површине јасно уоквирене и “колористички и тонски одмерене. На место једног неодређеног и загушеног тона који би владао на целој слици, долази низ једноставних и мирних тонова стављених један према другом у хармоничну, контрастну зависност, а распоређених на слици у колористичким вредностима које одговарају природи сликане материје. И тако, усавршавајући и генералишући свој поступак, Станојевић је омогућио себи даљи развој, ради чега заслужује да буде озбиљно похваљен. Радови под бројем 16 (Марина из Нице), 18 (Кишни дан у Ници), 22 (Тунел у УШејгапсће-у,) 24 (Mont Alban) w 27 (Мршва природа) показују прелазну фазу у сликању Станојевићевом од натуралистичког схватања ка овом вишем, синтетичнијем схватању. Нарочито су пријатни ови Станојевићеви пејзажи, на којима као да осећамо проналазачку раздраганост и свежину уметникову. Они су колористички богати, формално јасни и интересантни, ма да су тонски одвећ узнемирени. Мршва природа наглашава дискретнију палету и мирнији једноставнији тон.