Srpski književni glasnik

Белешке. 239

„Одабране приповетке“ Аркадија Аверченка. — Нова београдска књижара „Освит“ издала је, у преводу Г. Владана Стојановића, Одабране приповешке руског хумористе Аркадија Аверченка. Аверченко је и досад био познат читалачкој публици наших дневних листова по својим лаким духовитим фељтонима, али се тек из ове збирке, коју је за српску публику редиговао сам писац, добија права слика о његову хумору, који често, као код свију добрих хумориста, узима нежније, финије и дубље видове.

- „Златна Дора“ (превео Михаило Добрић; издање С. Б.

Цвијановића). — Роман Дариа Никодемиа, који је један од истакнутијих нових италијанских романописаца, одликује се нарочито директним, интимним тоном и великом живошћу и покретом, што му, заједно са очевидном психологијом личности и сенсуалном топлином, зајемчава широку читалачку публику. ~

„Јама“. — Наш познати преводилац с руског Г. Јован Максимовић превео је, у издању књижаре „Напредак“, неколико приповедака и први део великога романа Александра Куприна Јама, не назначивши нигде, у осталом, да је то само његов почетак. Са својом страсном љубављу за све појаве модерног живота и нежном душом коју узбуђују све људске емоције, Куприн проучава у овом роману шкакљиву и болну тему „нарави блудних домова“. Изгледа, међутим, да се дивне особине које карактеришу овог писца: искреност и оштрина опсервације, лирска ширина и моћ евокације, манифестују у Јами мање но у другим његовим делима, и овај роман је јак више по стварима које сугерира но по узбудљивости и свирепости својих слика. Уз то, његова равнотежа је поремећена дугим дискусијама које неколико благородних занешењака воде, у једној од јавних кућа, о тој великој беди и срамоти човечанства. — Више но овај роман, ми волимо оне мале уметничке приче из исте збирке које не намећу никакву тезу ни моралитет, и у којима се Куприн показује као један изврстан, фин и дубок приповедач.

„Тајне света“. — Најбоље Хекелово дело, Тајне свеша, изашло је недавно у хрватском преводу Г. Ф. Чулиновића, у издању Ст. Куглиа у Загребу. У њему је Хекел изнео свој систем натуралистичког монизма и пантеизма, који, као покушај једне врсте синтезе материализма и спиритуализма, није, у извођењима, без логичких недоследности и нетачности, као и неких научних хипотеза које се нису одржале. Али ово дело заслужује највећу пажњу оних који поштују напоре духа да сазна суштину стварности, јер се, поред закона који по-