Srpski književni glasnik

240 Српски Књижевни Гласник.

зитивно важе (као што је основни биогенетички закон), и поред богатог знања природних наука и филозофије, одликује живим и одушевљеним излагањем и интерпретацијом научних резултата, као и јасношћу и концизношћу стила. Те стилске особине, Г. Чулиновић је брижљивим радом успео да задржи у свом преводу. Али српскоме читаоцу. смета при читању овог дела известан број хрватизама. — Преводиочеве белешке биле су неопходне, али, на извесним местима, нису беспрекорне. ст. п.

„О Религији“. — Г. Милан Вујаклија с успехом преводи један за другим популарне или, боље речено, литерарнофилозофске списе Артура Шопенхауера (О женама, Мешафиза Полне љубави, О васпишању, О инсшинкшу). Он добро ради што преводи искључиво Шопенхауерове списе. Шопенхауер спада у онај ред писаца који имају свој, индивидуалан стил, због чега је потребно уживети се у његову мисао и постати осетљивим за све финоће његовога стила; ово се пак постиже само тако кад се човек дуго бави њиме и када га упозна у целини. Г. Вујаклија такође добро ради што преводи само ствари ове врсте: оне су приступачне широј публици, а ипак такве по садржини да уводе у филозофију. Истина, Шопенхауеру недостаје, као што је познато, историјски смисао, и то се види и у овом спису О Религији (издање Мале Библиотеке), што се данас, у доба социологије и социалних наука, може осећати као недостатак. Ипак, ова књига има вредности, јер Шопенхауер остаје носилац једног типичног гледишта о религији које је још до данас, у круговима интелектуалаца, распрострањено ; уз то, понеки проблем је ту ухваћен сасвим јасно у својој суштини, а многа опсервација и данас вреди; и најзад, у ова доба растрзања душе, филозофија песимизма стиче поново право на живот. — При крају књиге је Г. Вујаклија додао савесно израђен речник филозофских израза, који може добро да послужи широј публици.

Власници, Јован М. Јовановић и Владимир Лацковић.