Srpski književni glasnik

260 Српски Књижевни Гласник.

Павле (плане): Тако је! Ето, молим лепо! А увек када сам дизао свој глас да се пред овим типом не говори, онда сте ми увек одузимали реч! Идиоти! Дилетанти проклети! И вечерас! Молим ја тебе! Кога су довукли овамо, њега!

Клеменш : Ко би си то био мислиог

Павле: Иди до ђавола! Ко би си то био мислио! „Нема ништа конкретна!“ „То је твоја лична антипатија!“ „Он је скептик од нарави!“

Андреј: А он је био овде цело време и зна свег

Павле: Наравна ствар! Ту смо водили парламентарну дебату, ха-ха.

Клеменш: А што да се сада учини 7 Што 7 Па то је невероватно! Па то је да ти памет стане!

Андреј: Е, а штог Ту нема много да се мисли! Све је на коцки! За њим! За њим! На малом молу, одострага барком! До виђења!

Андреј и Павле изјуре.

Клеменш: Сретно! Невероватно! Јесте ли видели како човек може да се вара у човеку! Ма јесте! Ја сам мислио да је плах од нарави! Сумњичав! Па и то је добро бити који пут! Сумњичав! Али то, то! Ма то је да ти памет стане! Климање главама. Резигнована шутња. Пуцање.

Клеменш: Е, а шта људи 7 Време је да се иде! Да се ради!

Људи устају немо и тешко као пећине. Угасну свећу и излазе. Станка.

Ветар у тмини. ЗАВЕСА.

(Наставак у идућем броју.) МИРОСЛАВ КРЛЕЖА.

ТРИ ПРИЧЕ О ДРАГОМЕ БОГУ. (Крај) КАКО ЈЕ НАПРСТАК ДОШАО ДО ТОГА ДА ПОСТАНЕ ДРАГИ БОГ.

Када сам отишао од прозора, били су вечерњи облаци још ту. Чинило се као да чекају. Зар да и њима приповедам какву причу Ја им предложих. Али они ме у опште не слушаху. Да се објаснимо, и да умањим удаљеност међу нама, повичем: „Ja сам такође вечерњи облак“. Они стадоше, сигурно ме проматраху. Тада испружише према мени своја