Srpski književni glasnik

Три Приче о Драгоме Богу. 261

фина, прозрачна, црвенкаста крила. То је начин којим се поздрављају вечерњи облаци. Они су ме препознали. „Ми смо над' земљом“, изјавише, „тачније: над Европом,

а тит“ Ја оклевах: „Овде је нека земља...“ „Како изгледаг“ распитиваше се они. „Но“, одвратих им, „сумрак је на стварима...“ „То је такође Европа“, насмеје се неки млади облак.

„Могуће,“ рекох, „али ја сам увек слушао: ствари у Европи су мртве“. „Да, свакако,“ примети презирно неки други. „Какав би то био бесмисао: живе ствари г“ „Но“, тврдих ја, „моје живу. То је дакле разлика. Оне могу да буду што шта, и једна ствар која дође на свет као оловка, или као пећ, не мора због тога још да здвоји ради своје будућности. Оловка може једном да постане штап, а ако јој добро пође, и MOD: а пећ најмање градском капијом“.

„Чини ми се да си ти прилично глуп вечерњи облак“, рече млади облак који се већ раније изражавао са тако мало поштовања. Нека стара облачина побоја се да ме није можда увредио. „Имаде сасвим различитих земаља“, рече да ублажи; „ја сам једаред доспео над неку малену немачку кнежевину, па још данас не верујем да је припадала Европи.“ Ја му захвалих и рекох: „Видим да ћемо се тешко моћи изјаснити. Допустите, ја ћу вам просто испричати што у последње време гледам под собом: то ће, зацело, бити најбоље“. „Молим“, допусти мудра облачина у споразуму са свима. И ја започех: „У некој соби су људи. Прилично сам високо, па морате знати да ми се чини: они ми изгледају као деца; зато ћу једноставно и казати: деца. Дакле, деца су у некој соби. Одвише би дуго потрајало да их човек пита за њихова имена. У осталом, чини се да деца о нечему врло живахно расправљају; тако ће се моћи из тог расправљања сазнати по које име. Она су, по свој прилици, већ дуже времена заједно, јер најстарији (примећујем да га називљу Ханзом) као да говори закључујући : „Не, тако не сме да остане одлучено. Ја сам чуо да су пре родитељи увек увече, или барем када су биле добре вечери, приповедали деци приче, дотле док не би заспала. А чине ли то и данаст“ Настаде мала пауза, и опет одговори сам Ханз: „Не чине, нигде. Ја им, што се мене тиче, па већ и због тога што сам прилично велик, поклањам радо тих неколико бедних змајева с којима би се мучили, али што му драго, пристојало би се да нам кажу да имаде