Srpski književni glasnik

312 Српски Књижевни Гласник.

ће код радикала порасти воља да и они са своје стране напусте коалицију са демократима, што по самој природи ствари увећава изгледе Г. Протића да дође на чело радикалне странке.

О могућности расцепа у демократској странци почело се претресати у већим размерама тек после одласка Г. Давидовића у Загреб на Конгрес јавних радника. Али учешће Г. Давидовића на Загребачком Конгресу било је само повод, а не узрок сукобу у демократској странци који се одатле развио. Узрок лежи у нечем другом: у размимоилажењима гледишта на методе унутрашње политике, нарочито унутрашње политике у Хрватској. То размимоилажење гледишта делило је демократску странку и пре Загребачког Конгреса на две групе. Прва група, у којој је водио. прву реч Г. Св. Прибићевић, и која је била састављена у главном из представника „пречанских“ крајева, сматрала је да јединство државе ујемчава једино режим „јаке руке“. Она је одбијала да призна постојање такозваног хрватског питања и заступала безусловно продужење централистичког курса радикално-демократске коалиције. За обезбеђење ове политике, група Г. Прибићевића захтевала је што чвршћи наслон на Г. Пашића и радикале. Друга група, у којој су, поред покојног Драшковића и Г. Давидовића, били већином Србијанци, и ако је 28 јуна 1921 изгласала Видовдански Устав без ограде, тежила је да се примена Устава врши у либералнијем духу и да се поведе рачуна о нарочитим приликама у Хрватској. Примајући коалицију са радикалима без одушевљења, само као нужност досадањег политичког положаја, демократи из Србије били су готови да потраже додира и са другим странкама, пренствено са странкама из Хрватске.

После Загребачког Конгреса који је отворено и оштро осудио политику радикално-демократске коалиције, и тражио као први услов за сређивање прилика у земљи споразум између Срба и Хрвата, одлагање пречишћавања односа између двеју супротних демократских група било је отежано. Прелазећи у офансиву, Г. Св. Прибићевић учинио је смео покушај да схватање своје групе наметне целој партији, управљајући борбу и лично против Г. Давидовића. На тај начин“ сукоб у демократској странци, и ако у суштини начелан, добио је изглед личне распре између два првака. Али, како је одмах и иза Г. Прибићевића и иза Г. Давидовића стала и њихова партијска клиентела, то се цела демократска странка поделила у два непријатељска табора. Одлучна битка имала се повести на заједничком састанку главног одбора странке и посланичког клуба, који су били сазвани за 10 октобар. До те одлучне битке, међутим, није дошло: после тродневне бурне дискусије, главни одбор и посланички клуб усвојили су једну компромисну резолуцију. Али ова резолуција, — којом може да буде више задовољан Г. Прибићевић него Г. Давидовић,