Srpski književni glasnik

Политички Преглед. 311

Као што Г. Протић није имао жељу да цепа радикалну странку, ни радикална странка није била расположена да се да поцепати: она је сва задржала став поштовања према Г. Протићу, али је сва продужила да иде за Г. Пашићем — чак и она група радикала која је представљала ближе пријатеље Г. Протића. Тако је могло изгледати да се акција Г. Протића оснива на једноме прећутном споразуму између радикалне странке и оба њена шефа, коме је циљ да партији, у случају раскида савеза са демократима, спреми савезнике на другој страни, у првом реду у Хрватској. Али коалиција радикала са демократима под покровитељством Г. Пашића трајала је дуже него што се веровало, а покушаји преговора Г. Протића са Хрватима дали су слабије резултате него што се очекивало. Стичући уверење да јој је Г. Протић, као „друго гвожђе у ватри“, све мање потребан, радикална странка показивала је, поред свег поштовања према његовој личности, да све мање рачуна са политичким комбинацијама Г. Протића. И једно време после доношења Видовданског Устава, изгледало је као да је политичка улога Г. Протића завршена. Међутим, без обзира на жељу Г. Пашића да се коалиција са демократима одржи по сваку цену, односи између радикала и демократа, дугом. заједничком владом, заоштравали су се, и код радикала је почео јачати покрет за раскид коалиције. Тај покрет је добио снаге нарочито од онда кад је, после Загребачког Конгреса, постало јасно да је и код демократа јака струја против сарадње са радикалима. Незадовољство радикала са радикално-демократском коалицијом избило је свом жестином на Сомборском Конгресу војвођанских радикала, где је, против воље трију радикалних министара, једногласно усвојеном резолуцијом осуђена коалиција са демократима. Стављањем на дневни ред питања даљег одржавања коалиције са демократима, стављено је у радикалној странци на дневни ред и питање односа партије према Г. Протићу, који је први почео борбу против сарадње са демократима, и који је пре свих других партијских првака у стању да радикалној странци отвори могућности савеза и са другим групама. Али, Г. Протић, изгледа, није вољан да чека да се питање његовог вођства у радикалној странци постави искључиво само од себе. Сматрајући да је после Загребачког Конгреса време за ревизију држања радикалне странке према Хрватима, па следствено и према Видовданском Уставу, Г. Протић наговештава један одлучан покушај да радикалну странку придобије за своју политику, спреман овога пуга да се не заустави ни пред опасношћу цепања странке — ако странка као целина не хтедне поћи за њиме. Како ће се радикали одазвати овом позиву Г. Протића, то сада зависи од развоја прилика у демократској странци: у колико код демократа освоји правац г. Давидовића, нерасположен према коалицији са радикалима, у толико