Srpski književni glasnik

NC" Bol СКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА СЕРИЈА, Књига УП, БроЈ 5. — 1 НовеМБАР, 1922.

ВЕСТАЛКА.

Професор грчког и латинског, Господин Тимотијевић, у очи сваке недеље даје себи част. Седне на сред собе, на под, по турски, с леве стране метне сито пунцато дувана, а с десна боце сремског вина, паприку и хлеб, па се клати загрлив ноге и — пева. А пева увек једно исто:

Иде дика, иде дика, Сјаји се цигара.

— Тише! прошишти му жена с прага и, за случај да је пијан, па не разуме речи, замаше, у знак, рупцем. — Чујеш ли 7 Тише!

Он полако искриви главу, зажмури на једно, већ мутно око, осмехне се и, пружив руку, загрми у баритону:

Дај, дезојко, ту мараму, Па не прави ларму.

Коракне она да га гурне, и да му превали боце с вином и сито с дуваном, али се ипак заустави, окрене се и изађе, залупив с треском врата.

Изађе у трем. Изађе у трем, стане уз стуб, па од беса и немоћи гризе мали прст.

Одучила га да иде градом подеран и мастан; од тог да се брије и чешља само недељом; да је тапше по куку у присуству људи; да гунђа, дошав из гимназије, што није готов ручак; — али од тог да пије, није га могла одучити. И још од једнога: да му је увек мало жена, и да их не бира. Њему