Srpski književni glasnik

334 Српски Књижевни Гласник.

И попне се.

Мисле оне, он је горе, а њега ево.

— Шта је, Господинет пипа се мама по џеповима. Да нисте штогод заборавили 7 Сведоџбу каквуг

— Нисам, нисам. Готово је.

— Шта је готовог

— Добила је стипендију.

— Види сад! крсти се мати избезумљено. — Ми толико ходале...

— Код нас је то тако, Госпођо драга: мора вас неко познавати, ако хоћете да успете. Ко верује сведоџбама7 Мора неко доказати да сведоџба не лаже.

Опросте се.

— Ох, мама, мама! кличе Дара одушевљено на путу према лађи. — Како је то диван човек! Велик! Предан! Уман!

— Само нек је он мушко, — гунђа мати засопљена од несвикнуте хитње, — одмах је теби по вољи! одмах си занета! А матери „хвала“ што је све то замислила, то већ заборављаш !

— Како бих, мама! То се разуме! застаје Дара да љуби маму.

— Наопако! одмиче се она у страху. — Ваљда нећеш на улици2 Шта ће да мисли тај свет о тебиг Чекај, код куће! Сад се само жури!

Журе се на лађу.

Седају на палубу.

Гледају у пространство.

Заборавила Дара и бунар и Небојшу. Сва је у Паризу. Види Сену, види Пантеон, види Нотр-Дам, и Версај види, и Трианоне, све! Али само насликано. И у плану. Живо, право, како јесте, како баш изгледа, то не види, па јој жао, али и мило, јер ће видети.

Но не види она само. И чује! Чује Баха, Берлиоза, Шумана, Шопена. И оне чак за које не зна. И оне којих нема.

Лете јој слике пред очима. Гуди јој у ушима. Претворила се земља у рај. Сад ће анђели! Ено, нешто светли!

— Где смо, мамаг

— У Сланкамену. Спавај!

Крај у идућем броју. (Крај у, иду роју:) МИЛАН КАШАНИН.