Srpski književni glasnik

Весталка. 333

— Па зар то није од топова, то што се види порушеног диви се мати. — Зар је то од стрела Зар има још стрелаг

— Јесте, мама, од топова. То је било у овом рату. Само, ја на то не мислим. Ја волим Средњи Век! Век витеза и госпођа, пажева и труба! Ох, мама, мама! Какав је тада био живот, а какав је сад! Кажи „стрела“ и кажи „топ“, па ћеш одмах видети како је онда свет био отмен, и како је сад прост. |

— Пази, дете, да не паднеш! придржава је за руку мати, јер се искрцавају. — Шта бленеш ваздан у ваздух!

Иду оне по Београду, — иду један дан, иду и други, сву седмицу иду тако: од министарства до одељења, од одељења до министарства, но нигде да нађу стипендију, па чак ни оног човека који је као даје: овај каже: „онај то решава“, а онај: „овај“.

Умориле се од ходања. Седе пред „Царем“. Пију пиво. Гледају у празно. Ћуте.

Не свиђа се Дари Београд.

— Нигде, вели, ни ветрењаче, ни цркве у стилу, ни канала, ни лабуда, ни гондола. Све просто.

Мати не воли Београђане. |

— Кожу ће скинути с тебе, каже, али да нешто даду, сахрани, Боже! Хајдуци!

Другог четвртка, изненада, Дара се усхићава.

— Мама, кличе, а знаш шта смо заборавилег

— Штаг

— Да видимо римски бунар!

— Какви бунар, наопаког А шта ћеш у бунаруг

— Ох, мама, мама! Како су Римљанке биле дивне! С пеплоном! Под венцем! Као богиње!

— Имаћеш ти, каже мати, и бунар, и венац, и Римљанке, ако не добијеш стипендују, а толико смо се истрошили. Убиће отац и тебе и мене.

Опет иду пред министарство.

Тап!

Некакви познаник.

Кога траже, шта им треба, колико су дуго овде, кад се враћају, ово, оно, као што бива, — распитује се.

— Знате штаг Дајте ви то, вели, мени, па ћу вам ја удесити.