Srpski književni glasnik

КАД ТАКО МОРА БИТИ.

Мени живот није обилато дао Радости и среће. У дугоме низу Мучних дана ја сам за бол само знао, Душа ми је вукла робијашку ризу.

Али никад нисам судбу своју клео,

Нити од ње тражих што ми неће дати, Један мио поглед ил' пољубац врео Утеха су били за оног што пати.

Радости су моје: и крајичак ведра Неба, плава као безазлено око,

И пролетња трава, чија сочна недра Дишу пробуђењем страсно и дубоко.

Задовољан оним што ми живот пружа, Бол и тугу своју ја скривам у себи, Као мртву драгу под венце од ружа, И никада ником открио их не би'.

Ја се бојим лажног саучешћа људи

И подсмеха тајног. Одавно сам свик'о Душу да кроз живот као сужањ блуди И јауке њене да не чује нико.

МИЛУТИН ЈОВАНОВИЋ.

и ~