Srpski književni glasnik

__ЕЛЕГИЈА.

Златни октобарски дани, Блештави, плави,

Пуни ћутљиве тајне

И тихог сетног миловања, Жудње...

Сада се очи дуже

И озбиљније упиру

У очи

И нема питања постају Настојнија

И нестрпљивија,

Јер нешто незнано Прети блиско и мукло...

Колико разграњавања путања! Колико мимоилажења

Са последњом спасавајућом речју Заосталом у грлу

И неодлучним, полуиспруженим Рукама у ваздуху! —

Сиве силуете,

Још мало пре обливене бујно Риђим пламеном сунца,

Губе се по вијугавим Тананим стазама,

Свака за себе,

У једну вечну дивергенцију...

У даљини само, Сочно азурни бедем Жаркога мора