Srpski književni glasnik

ИЗ ЧЕШКЕ ЛИРИКЕ. ПРОСЈАЦИ.

Господ Бог једанпут к мени скрену, к'о просјак торбу и штап је носио. "Спав'о је сигурно на сену,

од њега мирис јунских поља био, на прагу стао и просио.

Онда сам имао

много злих ствари, да дах стане:

црно одело, овратник, књиге у кожу везане; а јер сам био сит,

премишљао сам озбиљно

да ли је боље умрети или жив бит'.

Ништа му не“дадох — не имах руку. Само се стидех

кад његове очи видех,

модре од запада к истоку.

Господ Бог оде.

Врата осташе отворена.

Та ме извукоше једном без овратника и књига, на пут ми дадоше торбу и дечачки смех, много жалости и увреда у завежљај,

и сребрну на мајку успомену.

Господа тражим сад и идем кроз град, по цести: знам да ту с торбом и штапом шеће,

знам да ћу се једном с њим срести,

ал' сад ме заболет' неће,

јер немам више злих ствари.

Узеће ме са собом. Ступаћемо на тротоар с капом у руци, сунцем над главом. „Божји људи, просимо љубави дар, — Отворите срца!“

С чешког превео Јован Кршић.) ЈУЖНИ ВОЛКЕР.

рт

Li IO