Srpski književni glasnik

362 Српски Књижевни Гласник.

Тракију предати Кемалу. У Атини је било све ебезглављено, све уздрмано, настало је било неко стање незаинтересованости за све што се догађа, ушло се у онај ориентални фатализам који са времена на време завлађује Грчком, нарочито у великим искушењима. Странке су се све биле комромитовале малоазијском експедицијом, и нова влада морала је бити састављена од политичара трећег реда и сасвим непознатих људи изван парламента. Грчка се осећала напуштена, пропала, осрамоћена, а нарочито увређена у поносу своме, у својој војсци. И сасвим је било природно да је у том тренутку једна група решљивих људи, праћена трупама које хоће пошто пото да уђу у Атину, могла учинити што је хтела. За те трупе улазак у Атину значио је повратак кућама после три године мука, патњи и срамоте. На тој жељи трупа засновале су вође своју акцију, изјављујући са бродова на којима су стигли да ће се искрцати ако најпре влада, а затим Краљ, не одступе. И да је код Константина и његове околине било присебности, па да су само изјавили да немају ништа проткв искрцавања, трупе би се, чим би ушле у град, у већини распрскале, отишле кућама, и шефови би се нашли усамљени, очи у очи са Краљем Константином, чији је углед у земљи био још врло велики. Врло вешто, вође завереничке искрцале су своје трупе тек кад је Краљ већ био абдицирао, и роајалисте су сутра дан, кад су дошле к себи, с правом викале да су изигране.

Сваки онај који је незаинтересован у'унутрашњој борби грчкој морао је опазити грдну разлику између лудог одушевљења приликом повратка Краља Константина пре две године и слабог, бедног дочека револуционарних трупа пре четири дана. Улицама се онда није могло проћи, кола и аутомобили са сликама Краљевим и препуни цвећем нису престајали јурити, носећи људе и жене радосне и срећне. Улазак револуционарних трупа, поред свих припрема и прогласа, обавио се као неки мртвачки спровод. При дочеку, искључиво на углу хотела „Велика Британија“, није учествовало ни пет хиљада људи. Жене виђенијих венизелиста, посађене у неколико кола, бацале су цвеће на војнике, и то је таман било доста да ови уђу у град са уверењем да нису издајници који су напустили фронт, већ спасиоци отаџбине.