Srpski književni glasnik

578 Српски Књижевни Гласник.

ложај који је Демократска Странка заузимала или бар требала заузети у данашњем распореду политичких снага у земљи.

Већ у току рата наше странке почеле су се подвајати у питањима уређења земље. На супрот велико-српској централистичкој идеји Пашићеве странке, опозициони блок, под вођством највеће групе — самосталних радикала, почео је још у емиграцији израђивати југословенски програм једне децентралисане државе, са широким самоуправама. Одузимање из руку неспособног бирократског централизма – најближих народних послова, представљало је програм за који се демократија изјашњавала стално и пре рата у нашој малој и хомогеној Србији. Широка заједница нових покрајина, племена и вера, додала је разлозима технике и либерализма још неодољивије разлоге мудре поступности у реформама законодавстава, и у прилагођивању правних нарави, менталитета и расположења маса новој држави. У пркос свима тим разлозима и својим личним уверењима, децентралистичка србијанска демократија прихватила је спајање са централистичком групом српско-хрватске коалиције. Компромисни програм тако основане Демократске Странке задржао је југословенски карактер, а децентрализацију ублажио формулом управне деконцентрације. „На крају крајева формуле значе онолико колико им и какве садржине дају смерови људи који их примењују.“ То је била основна мисао објашњењу које је на једној ужој конференцији у пролеће 1919 у Паризу дао својим пријатељима Милорад Драшковић о постанку и о програму Демократске Странке. Консервативан у идејама, Драшковић је био децентралист у главном из тактичких разлога једнога мудрога родољуба готовога на све компромисе који би били нужни за обезбеђење велике отаџбине. Тај објективни смисао за оно што је целисходно у једноме тренутку, у човеку који је оличавао равнотежу мисли и воље, и представљао је ону високу вредност практичког политичара с којом је Драшковић од првог дана заузео место без такмаца у својој групи. Али како се партије могу повремено руководити али не и заснивати тактичким разлозима ове или оне ситуације, мудри опортунизам Милорада Драшковића и свих осталих који су се повели истим разлозима, показао се мало далековид. Одговарајући на критике пријатеља, Драшковић у пролеће 1919 образложава брзо стварање Демократске Странке од прилике овим речима: Централизам групе српско-